​Osamnaestovekovna umetnost ili umetnost 18. veka

SLOVO O JEZIKU

Naša čitateljka Grozda Pejčić piše da je u svom višedecenijskom lektorskom radu odgovor na pojedine jezičke nedoumice nalazila u postojećoj literaturi, ali da se nedavno suočila sa problemom za čijim rešenjem još traga. „Radila sam lekturu knjige o Hilandaru i prilikama na Balkanu u Osmanskom carstvu u osamnaestom veku. Autor na više mesta govori ovako: ‘Kada je u pitanju osamnaestovekovna istorija Hilandara…’, ‘Osamnaestovekovna ćirilička građa nije bila predmet sistematske obrade i objavljivanja…’, ‘Potrebno je prepoznati i proveriti ponekad mitologizujuće stavove devetnaestovekovne i dvadesetovekovne istoriografije…’ Kurzivom obeležene reči očito ne govore o trajanju dugom osamnaest vekova (ravnajući se prema značenju reči vekovni ‘koji traje više vekova’ u Rečniku SANU) već o pripadanju osamnaestom, devetnaestom i dvadesetom veku. Problem sam razrešila tako što sam rečenice prestilizovala u: ‘istorija Hilandara u osamnaestom veku’... i sl. Ostaje, međutim, činjenica da se u našem govoru isti oblici koriste i u jednom i u drugom značenju, odnosno da moramo da nagađamo da li, recimo, ’dvadesetovekovna istorija hrišćanstva’ znači da ona traje dvadeset vekova ili ima određene specifičnosti u dvadesetom veku.“

Primeri iz elektronskog korpusa Matematičkog fakulteta u Beogradu pokazali su, kao što je konstatovala i naša čitateljka, da postoji ne tako mali broj novijih potvrda ovog tipa reči sa značenjem ‘koji je karakterističan za vek koji je označen brojem u prvom delu složenice’ ili ‘koji je nastao, koji se događa u tom veku’ i sl., kao, npr.: „Codex Escurialensis čini lep petnaestovekovni primer, a sačuvan je i jedan broj iz šesnaestog veka“, „Radnja romana se događa i u osamnaestovekovnom Beču“, „To je shvatanje koje je svoj vrhunac postiglo u vreme osamnaestovekovnog i devetnaestovekovnog racionalizma“ itd.

S druge strane, postojeća literatura i rečnici bazirani na obimnoj građi potvrđuju jedino značenje ‘koji traje onoliko koliko kaže broj koji je u prvom delu složene reči’. U Rečniku srpskoga jezika Matice srpske nalazimo primere – dvovekovna vlast ‘vlast koja traje dva veka’, petovekovno ropstvo ‘ropstvo koje traje pet vekova’, desetogodišnji rat ‘rat koji traje deset godina’, devetomesečni kurs ‘kurs koji traje devet meseci’, desetominutna pauza ‘pauza koja traje deset minuta’. U Rečniku SANU pridev dvovekovan definisan je: ‘koji traje, postoji dva veka’ (dvovekovna nemačka vlada, dvovekovno četovanje), a u šestotomnom Rečniku Matice srpske primer petovekovan: ‘koji traje pet vekova’ (petovekovne muke). Itd. Definicije prvih delova ovakvih složenica takođe iskazuju ovo značenje: devetnaesto- ‘prvi deo složenica koje znače neki zbir ili složenost od devetnaest predmeta, delova ili drugih pojmova’: devetnaestovekovni…, a tako i: osmo-, deveto-, deseto- itd.

Činjenica je da se uz značenje kojim se ukazuje na zbir vekova počelo javljati i značenje koje se odnosi samo na vek koji je obeležen brojem u prvom delu složenice, ali je tačna i konstatacija naše čitateljke da takvi primeri izazivaju nedoumice (vrlo je ilustrativan njen primer „dvadesetovekovna istorija hrišćanstva“, a dodajmo i primer petovekovno ropstvo, koji bi se, prihvate li se oba značenja, mogao tumačiti i kao pet vekova ropstva i kao ropstvo u petom veku). Zato smatram da za reči tipa devetnaestovekovni, dvadesetovekovni itd. treba ostaviti značenje ‘koji traje devetnaest, odnosno dvadeset vekova’ i sl., a ono što je nastalo ili se dogodilo ili se odnosi na devetnaesti, odnosno dvadeseti vek treba iskazati onako kako je to učinila naša čitateljka Grozda Pejčić – ‘istorija Hilandara u 18. veku’, ‘ćirilička građa iz 18. veka’ itd.

Sigurna sam da će biti onih koji će reći da se zna da ni Hilandar ni ćirilička građa ne postoje osamnaest vekova i da zabune ne može biti. Međutim, smatram da jezik mora biti nedvosmislen i jasan i onima koji manje ili malo znaju u nekoj oblasti, kao i da je daleko više onih primera koji mogu biti nejasni.