Ustav i javna okupljanja

„Ni svojim se pravom služiti nemoš’, tek drugome na štetu il’ dosadu”, napisa još u 19. veku Valtazar Bogišić, znameniti pravnik, za koga saznaju studenti već na prvoj godini pravnih fakulteta u Srbiji. Istina, ovo Bogišićevo se odnosilo na materiju građanskog prava, ali se dakako može primeniti i danas, u polju javnog, ustavnog prava.

Bogišićeve reči su jezgrovite, moglo bi se kazati univerzalne, narodske, razumljive skoro svima. Kako je nepravniku milozvučna jasnoća Bogišićevih reči, tako je i pravniku sluhougodna jasnoća ustavnih i zakonskih normi. Istinska je to milina za onoga koji primenjuje pravo i koji ne mora da ulazi, u često izazovne, no odveć naporne misaone lavirinte pravnog tumačenja. Jednostavno, kada je norma jasna, onda je ona istinski takva, i ima se samo primeniti.

Povodom događaja od minulog vikenda, ponovo možemo da prizovemo Bogišićeve reči, dok nam potrebu za pravnim tumačenjem „raspršuju” što Ustav Republike Srbije, što zakoni ove zemlje, odnosno jasnoća njihovih normi. Stoga, dovoljno je samo kratko, jer je poprilično jasno. Ustav veli, krajnje određeno u čl. 54, da je mirno okupljanje građana slobodno te da okupljanje u zatvorenom prostoru ne podleže odobrenju, ni prijavljivanju, dok se zborovi, demonstracije i druga okupljanja građana na otvorenom prostoru prijavljuju državnom organu, u skladu sa zakonom. Sasvim logično, Ustav predviđa i da se sloboda okupljanja može zakonom ograničiti samo ako je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije. Bez bilo kakvog dodatnog misaonog rasipanja, ključno je upitati se na ovom mestu da li je konkretno okupljanje bilo prijavljeno, u skladu sa zakonom. Ukoliko je odgovor pozitivan, protivustavnosti nema. Međutim, ukoliko je negativan, onda je protivustavnost takvog delovanja, čini nam se, očigledna.

Dalje, Zakon o javnom okupljanju razrađuje norme Ustava, pa se okupljanjem prema čl. 3 zakona smatra okupljanje više od 20 lica radi izražavanja, ostvarivanja i promovisanja državnih, političkih, socijalnih i nacionalnih uverenja i ciljeva, drugih sloboda i prava u demokratskom društvu i to nije sporno. Zakonom se u čl. 6 predviđa da okupljanje nije dozvoljeno na mestima na kojima se održavanjem okupljanja krše ljudska i manjinska prava i slobode drugih, ugrožava moral ili na mestima koja su zatvorena za javnost.

Ponovo dolazimo do početka, do Bogišićevih reči, koje su nam i izvor i utoka, da se „ni svojim se pravom služiti nemoš’, tek drugome na štetu il’ dosadu”. Stoga, opet postavljamo i jednostavno pitanje. Da li je okupljanje bilo održano na mestima na kojima se održavanjem okupljanja krše ljudska i manjinska prava i slobode drugih? Da li neko tada nije mogao da ode u posetu bolesnom roditelju, detetu, prijatelju, rođaku? Da li je tada neko kasnije stigao u bolnicu? Možda je neka trudnica baš tada krenula na hitan porođaj, vožena od strane svog supruga. Eto, na ova pitanja bi mogao da odgovori svaki čitalac i da na taj način sam zaključi koliko jasna norma olakšava posao pravnicima.

Mi ćemo, samo kratko, zaključiti da je naša Srbija, koju neki ponekad pokušavaju da nipodaštavaju, uzdižući druge države, držeći ih kao večne uzore, a koje bi možda reagovale na drugi način, svakako zaslužila pohvale. Pitamo se zašto. Srbija, kao zemlja velike pravne tradicije, pokazala je da se ne uči demokratiji, već da je nalazi u sebi, u njenoj istoriji, sadašnjosti, a kao zalogu za dalju demokratsku budućnost naše zemlje. Ipak, možda će u jednom trenutku i ona morati da reaguje kao što reaguju druge demokratske zemlje u Evropi, a radi zaštite sopstvenog pravnog poretka, kao vrhovnog imperativa, pošto bez njega nema ostvarivanja drugih prava i sloboda, kako se prava i slobode ne bi izvrgle u svoju suprotnost, odnosno u suprotnost one Bogišićeve rečenice kojom smo i počeli da „ni svojim se pravom služiti nemoš’, tek drugome na štetu il’ dosadu”.

Doktor ustavnog prava, naučni saradnik Instituta za uporedno pravo u Beogradu