Устав и јавна окупљања

„Ни својим се правом служити немош’, тек другоме на штету ил’ досаду”, написа још у 19. веку Валтазар Богишић, знаменити правник, за кога сазнају студенти већ на првој години правних факултета у Србији. Истина, ово Богишићево се односило на материју грађанског права, али се дакако може применити и данас, у пољу јавног, уставног права.

Богишићеве речи су језгровите, могло би се казати универзалне, народске, разумљиве скоро свима. Како је неправнику милозвучна јасноћа Богишићевих речи, тако је и правнику слухоугодна јасноћа уставних и законских норми. Истинска је то милина за онога који примењује право и који не мора да улази, у често изазовне, но одвећ напорне мисаоне лавиринте правног тумачења. Једноставно, када је норма јасна, онда је она истински таква, и има се само применити.

Поводом догађаја од минулог викенда, поново можемо да призовемо Богишићеве речи, док нам потребу за правним тумачењем „распршују” што Устав Републике Србије, што закони ове земље, односно јасноћа њихових норми. Стога, довољно је само кратко, јер је поприлично јасно. Устав вели, крајње одређено у чл. 54, да је мирно окупљање грађана слободно те да окупљање у затвореном простору не подлеже одобрењу, ни пријављивању, док се зборови, демонстрације и друга окупљања грађана на отвореном простору пријављују државном органу, у складу са законом. Сасвим логично, Устав предвиђа и да се слобода окупљања може законом ограничити само ако је то неопходно ради заштите јавног здравља, морала, права других или безбедности Републике Србије. Без било каквог додатног мисаоног расипања, кључно је упитати се на овом месту да ли је конкретно окупљање било пријављено, у складу са законом. Уколико је одговор позитиван, противуставности нема. Међутим, уколико је негативан, онда је противуставност таквог деловања, чини нам се, очигледна.

Даље, Закон о јавном окупљању разрађује норме Устава, па се окупљањем према чл. 3 закона сматра окупљање више од 20 лица ради изражавања, остваривања и промовисања државних, политичких, социјалних и националних уверења и циљева, других слобода и права у демократском друштву и то није спорно. Законом се у чл. 6 предвиђа да окупљање није дозвољено на местима на којима се одржавањем окупљања крше људска и мањинска права и слободе других, угрожава морал или на местима која су затворена за јавност.

Поново долазимо до почетка, до Богишићевих речи, које су нам и извор и утока, да се „ни својим се правом служити немош’, тек другоме на штету ил’ досаду”. Стога, опет постављамо и једноставно питање. Да ли је окупљање било одржано на местима на којима се одржавањем окупљања крше људска и мањинска права и слободе других? Да ли неко тада није могао да оде у посету болесном родитељу, детету, пријатељу, рођаку? Да ли је тада неко касније стигао у болницу? Можда је нека трудница баш тада кренула на хитан порођај, вожена од стране свог супруга. Ето, на ова питања би могао да одговори сваки читалац и да на тај начин сам закључи колико јасна норма олакшава посао правницима.

Ми ћемо, само кратко, закључити да је наша Србија, коју неки понекад покушавају да ниподаштавају, уздижући друге државе, држећи их као вечне узоре, а које би можда реаговале на други начин, свакако заслужила похвале. Питамо се зашто. Србија, као земља велике правне традиције, показала је да се не учи демократији, већ да је налази у себи, у њеној историји, садашњости, а као залогу за даљу демократску будућност наше земље. Ипак, можда ће у једном тренутку и она морати да реагује као што реагују друге демократске земље у Европи, а ради заштите сопственог правног поретка, као врховног императива, пошто без њега нема остваривања других права и слобода, како се права и слободе не би извргле у своју супротност, односно у супротност оне Богишићеве реченице којом смо и почели да „ни својим се правом служити немош’, тек другоме на штету ил’ досаду”.

Доктор уставног права, научни сарадник Института за упоредно право у Београду