Utorak, 25.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
KULTURNI DODATAK, 4.12. 2021.

Umetnost, birokratija i kompromisi

Intervencija predstavnika bijenala stiže 1976. godine i do Josipa Broza Tita, pa je koncepcija i selekcija umetnika morala biti korigovana kako bi zadovoljila administrativne zahteve nadređene komisije
Павиљон Југославија у Венецији отворен 1938. Године (Фото: МСУБ)

UMETNOST I ISTORIJA

Prva izložba Bijenala u Veneciji otvorena je 1895. godine, a Belgija je bila prva zemlja koja je podigla nacionalni paviljon 1907. Paviljon Jugoslavije otvoren je 1938. godine, a dr Ana Ereš je u svom doktorskom radu, knjizi Jugoslavija na Venecijanskom bijenalu (1938–1990) – Kulturne politike i politike izložbe, analizirala zvanične nastupe u paviljonu Jugoslavije na Bijenalu u Veneciji u turbulentnim i prelomnim godinama 20. veka, kao i društveno-političke okolnosti koje su se reflektovale na umetnost. Ukazala je takođe i na to kako je prihvatan modernizam unutar mreže umetničkih institucija u Jugoslaviji. Knjiga je nosilac Nagrade „Pavle Vasić” za 2021. godinu, a ovu studiju objavila je Galerija Matice srpske iz Novog Sada u ediciji Umetnost i istorija.

U kakvoj je društveno-političkoj atmosferi tada, uoči Drugog svetskog rata, realizovana ideja o otvaranju umetničkog paviljona naše zemlje?

Akvizicija izložbenog paviljona u venecijanskim Đardinima 1938. godine, koju je Ministarski savet Kraljevine Jugoslavije odobrio na inicijativu kneza namesnika Pavla Karađorđevića, ostvarena je u okviru političkog približavanja Italije i Jugoslavije. Dve države su 25. marta 1937. godine potpisale Sporazum o nenapadanju i prijateljstvu (Uskršnji pakt) nakon čega je, osim političke i privredne, intenzivirana bilateralna saradnja u polju kulture: održana je velika izložba savremene jugoslovenske umetnosti u Galeria di Roma u Rimu (1937), kao i reprezentativna Izložba italijanskog portreta kroz vekove u Muzeju kneza Pavla (1938). Prvi jugoslovenski nastup u nacionalnom paviljonu u Veneciji predstavlja nastavak ove kulturno-političke razmene. Turbulentna politička dešavanja u Evropi krajem tridesetih godina prošlog veka ostavila su uticaja i na umetnička događanja na Venecijanskom bijenalu, iako su predstavnici bijenala pokušavali da istaknu politički neutralni karakter ove izložbe na kojoj su veoma različite vizije umetničke modernosti, između ostalih, predstavile Italija, Čehoslovačka, Danska, Belgija, Nemačka, Francuska, Rumunija, Španija, Švajcarska, Velika Britanija, Sjedinjene Američke Države.

Za nastupe naših umetnika bio je do Drugog svetskog rata kao komesar zadužen Milan Kašanin. Kako se može opisati njegov odnos i prema ovoj bijenalnoj izložbi, ali i stav o tome kako bi Jugoslavija trebalo da predstavi svoju umetnost, tj. umetnike?

Milan Kašanin je, kao direktor Muzeja kneza Pavla, bio imenovan za komesara izložbi u Jugoslovenskom paviljonu na Bijenalu u Veneciji 1938. i 1940. godine. Reprezentacijski model jugoslovenske moderne umetnosti koji je u okviru ovih izložbenih nastupa kreirao i predstavio proističe iz modernističkog narativa o progresivnoj, linearnoj emancipaciji umetničkog jezika u formalnom smislu, od impresionizma do aktuelnih umetničkih kretanja druge polovine tridesetih godina, i zasniva se na dinamici smene generacija umetnika. Ovakvo shvatanje razvoja moderne umetnosti oslanja se na francusko iskustvo modernosti koje je Kašaninu bilo blisko i kojim se vodio i prilikom istorizacije jugoslovenske moderne umetnosti u Muzeju kneza Pavla. Interesantno je da je Kašanin načelno bio kritičan prema velikim izložbama, uključujući i bijenale, smatrajući ih neadekvatnim, komercijalizovanim formatom za predstavljanje umetnosti. Njegov profesionalan odnos prema ovoj manifestaciji je, međutim, bio drugačiji. On je Venecijansko bijenale s pozicije komesara percipirao kao važno mesto za međunarodnu afirmaciju jugoslovenske umetnosti i u skladu s tim je pristupao koncipiranju izložbi u paviljonu Jugoslavije.

Ana Ereš (Foto: lična arhiva)

Umetnost je, kao i bijenale u celini, bivala produžena ruka politike. U tom smislu, šta se događalo 1948, odnosno 1968. godine kada govorimo o nastupu Jugoslavije ?

Prvo Venecijansko bijenale održano nakon završetka Drugog svetskog rata 1948. godine obeleženo je izostankom nastupa Federativne Narodne Republike Jugoslavije, koja je – valja istaći – u poslednjem trenutku iz „tehničkih razloga” odustala od prvobitno potvrđenog učešća na ovoj manifestaciji. Razlozi za ovaj izostanak su veoma verovatno bili i politički, na šta ukazuje recepcija bijenala u jugoslovenskoj likovnoj kritici, gde je ova izložba, u duhu retorike socijalističkog realizma, negativno konotirana kao primer „dekadentne kulture kapitalističkog i imperijalističkog Zapada”. Već dve godine nakon toga, 1950. godine, jugoslovenske vlasti su poslale izložbu u nacionalni paviljon u Veneciji. Jugoslovenski nastup 1968. godine obeležen je protestom umetnika Miroslava Šuteja, koji je, podržavajući studentske demonstracije koje su se usprotivile tržišnom karakteru bijenala, zatvorio svoj deo izložbe u Jugoslovenskom paviljonu (gde je nastupao uz Ivana Tabakovića i Ota Loga). Šutejev gest istovremeno predstavlja izraz neslaganja s odlukom komesarke jugoslovenske izložbe da održi svečani vernisaž i otvori izložbu u paviljonu, iako je nekoliko zemalja iz solidarnosti s demonstrantima zatvorilo paviljone u Đardinima na nekoliko dana. Ovaj događaj je izazvao negativne komentare stručne publike, dovodeći u pitanje solidarnost socijalističke politike jugoslovenske države.

Zanimljiv je slučaj „Lubarda”, koji u našem paviljonu izlaže tek 1960, a predstavnici bijenala „tražili” su ga još od 1953. posle njegovog uspeha na bijenalu u Sao Paulu? Kako se objašnjava taj akt kulturne politike?

Fizionomija izložbi u Jugoslovenskom paviljonu gotovo je uvek kompromisno kreirana kako bi se zadovoljile složene i neretko ambivalente relacije unutar umetničkog sveta u zemlji, kao i interesi predstavnika umetničkih i muzejskih institucija i kulturno-političkog aparata. Rodolfo Palukini, generalni sekretar bijenala, predlagao je da se Jugoslavija 1954. godine predstavi Lubardinim slikarstvom, no te je godine u Jugoslovenskom paviljonu priređena izložba Sretena Stojanovića uz revijalni prikaz savremene jugoslovenske grafike na predlog Saveza likovnih umetnika Jugoslavije. Lubarda je bio predlagan da uz Gabrijela Stupicu, Krstu Hegedušića, Draga Tršara i Olgu Jevrić nastupi u Jugoslovenskom paviljonu 1958. godine, no on je ovaj poziv odbio insistirajući da izlaže samostalno, što je kompromisno rešeno na narednoj venecijanskoj izložbi, kada je nastupio deleći prostor paviljona s Dušanom Džamonjom. Kako je enformel imao dominantno mesto na bijenalu 1960. godine, Lubardino slikarstvo više nije moglo biti prepoznato kao aktuelnost i nije omogućilo vidljivost jugoslovenskoj izložbi.

Koliko su se mišljenja institucionalnih tela zaduženih za reprezentaciju naših umetnika u Veneciji sukobljavala sa stavovima komesara izložbi. Dajte nam neki primer…

Raskorak između stručnih kapaciteta i administrativnih procedura jugoslovenske kulturne politike kulminirao je 1976. godine. Zbog snažnog otpora Komisije za likovne umetnosti Međurepubličkog koordinacionog odbora za kulturnu saradnju, predlog izabranog komesara Radoslava Putara, direktora Galerije suvremene umetnosti iz Zagreba, da se u Jugoslovenskom paviljonu predstavi geneza konceptualnih umetničkih praksi iz zemlje prvo je odbačen, da bi nakon intervencije predstavnika bijenala kod jugoslovenskih vlasti, koja je došla i do Josipa Broza Tita, koncepcija i selekcija umetnika morala biti korigovana kako bi zadovoljila administrativne zahteve nadređene komisije. Osim što je ukazao na estetska i umetničko-ideološka razmimoilaženja, slučaj pripreme nastupa na bijenalu ove godine istakao je neusaglašenost između programskih politika muzejskih institucija i aspiracija kulturne birokratije u SFRJ.

Kakvu promenu u izboru umetnika donose osamdesete godine?

U periodu od 1982. do 1986. godine u Jugoslovenskom paviljonu je uvedena praksa prikazivanja pozicija umetnika mlađe generacije u kontekstu nove umetnosti osamdesetih godina. Ovo je posledica istaknutije uloge komesara izložbe i sprovođenja procesa decentralizacije jugoslovenskog sveta umetnosti, kao i dodatnog slabljenja uticaja administrativnih tela koja se nisu mešala u programsku fizionomiju nastupa u Veneciji tokom ovog perioda. Dva poslednja nastupa na Bijenalu u Veneciji (1988. i 1990. godine) karakterišu individualna predstavljanja umetnika koji su etabliranje doživeli tri decenije ranije (Janez Bernik i Branko Filipović Filo), a za čiji se rad na umetničkoj sceni u Jugoslaviji javlja obnovljeno interesovanje tokom druge polovine osamdesetih godina, u atmosferi završetka postmodernističkih kretanja. Jugoslovenski nastupi na Venecijanskom bijenalu u svojoj poslednjoj deceniji umnogome su više reflektovali teorijski, istorijsko-umetnički i kustoski slojevitu i polarizovanu situaciju unutar jugoslovenske umetničke scene, nego što su težili da uđu u direktniji dijalog s aktuelnim umetničkim tendencijama i temama koje je promovisalo Bijenale u Veneciji.

Koristili ste obimnu građu za vaš doktorski rad, odnosno temu koju ste obradili. Za koji period je bilo najteže sakupiti potreban materijal?

Ono što me je tokom istraživanja najviše iznenadilo jeste da muzejske institucije koje su pripremale jugoslovenske nastupe na bijenalu, s izuzetkom Moderne galerije u Ljubljani, uglavnom ne poseduju sačuvanu arhivsku građu u vezi s ovom izložbom. Drugi problem na koji sam naišla u vezi je s dokumentacijom izložbi, pre svega mislim na nedostatak fotografija izložbenih postavki u paviljonu, koje je izdavač knjige, Galerija Matice srpske, uz veliku pomoć Italijanskog kulturnog centra u Beogradu, uspela da obezbedi iz Arhiva Venecijanskog bijenala.

 

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.