Среда, 19.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
КУЛТУРНИ ДОДАТАК, 4.12. 2021.

Уметност, бирократија и компромиси

Интервенција представника бијенала стиже 1976. године и до Јосипа Броза Тита, па је концепција и селекција уметника морала бити коригована како би задовољила административне захтеве надређене комисије
Павиљон Југославија у Венецији отворен 1938. Године (Фото: МСУБ)

УМЕТНОСТ И ИСТОРИЈА

Прва изложба Бијенала у Венецији отворена је 1895. године, а Белгија је била прва земља која је подигла национални павиљон 1907. Павиљон Југославије отворен је 1938. године, а др Ана Ереш је у свом докторском раду, књизи Југославија на Венецијанском бијеналу (1938–1990) – Културне политике и политике изложбе, анализирала званичне наступе у павиљону Југославије на Бијеналу у Венецији у турбулентним и преломним годинама 20. века, као и друштвено-политичке околности које су се рефлектовале на уметност. Указала је такође и на то како је прихватан модернизам унутар мреже уметничких институција у Југославији. Књига је носилац Награде „Павле Васић” за 2021. годину, а ову студију објавила је Галерија Матице српске из Новог Сада у едицији Уметност и историја.

У каквој је друштвено-политичкој атмосфери тада, уочи Другог светског рата, реализована идеја о отварању уметничког павиљона наше земље?

Аквизиција изложбеног павиљона у венецијанским Ђардинима 1938. године, коју је Министарски савет Краљевине Југославије одобрио на иницијативу кнеза намесника Павла Карађорђевића, остварена је у оквиру политичког приближавања Италије и Југославије. Две државе су 25. марта 1937. године потписале Споразум о ненападању и пријатељству (Ускршњи пакт) након чега је, осим политичке и привредне, интензивирана билатерална сарадња у пољу културе: одржана је велика изложба савремене југословенске уметности у Galeria di Roma у Риму (1937), као и репрезентативна Изложба италијанског портрета кроз векове у Музеју кнеза Павла (1938). Први југословенски наступ у националном павиљону у Венецији представља наставак ове културно-политичке размене. Турбулентна политичка дешавања у Европи крајем тридесетих година прошлог века оставила су утицаја и на уметничка догађања на Венецијанском бијеналу, иако су представници бијенала покушавали да истакну политички неутрални карактер ове изложбе на којој су веома различите визије уметничке модерности, између осталих, представиле Италија, Чехословачка, Данска, Белгија, Немачка, Француска, Румунија, Шпанија, Швајцарска, Велика Британија, Сједињене Америчке Државе.

За наступе наших уметника био је до Другог светског рата као комесар задужен Милан Кашанин. Како се може описати његов однос и према овој бијеналној изложби, али и став о томе како би Југославија требало да представи своју уметност, тј. уметнике?

Милан Кашанин је, као директор Музеја кнеза Павла, био именован за комесара изложби у Југословенском павиљону на Бијеналу у Венецији 1938. и 1940. године. Репрезентацијски модел југословенске модерне уметности који је у оквиру ових изложбених наступа креирао и представио проистиче из модернистичког наратива о прогресивној, линеарној еманципацији уметничког језика у формалном смислу, од импресионизма до актуелних уметничких кретања друге половине тридесетих година, и заснива се на динамици смене генерација уметника. Овакво схватање развоја модерне уметности ослања се на француско искуство модерности које је Кашанину било блиско и којим се водио и приликом историзације југословенске модерне уметности у Музеју кнеза Павла. Интересантно је да је Кашанин начелно био критичан према великим изложбама, укључујући и бијенале, сматрајући их неадекватним, комерцијализованим форматом за представљање уметности. Његов професионалан однос према овој манифестацији је, међутим, био другачији. Он је Венецијанско бијенале с позиције комесара перципирао као важно место за међународну афирмацију југословенске уметности и у складу с тим је приступао конципирању изложби у павиљону Југославије.

Ана Ереш (Фото: лична архива)

Уметност је, као и бијенале у целини, бивала продужена рука политике. У том смислу, шта се догађало 1948, односно 1968. године када говоримо о наступу Југославије ?

Прво Венецијанско бијенале одржано након завршетка Другог светског рата 1948. године обележено је изостанком наступа Федеративне Народне Републике Југославије, која је – ваља истаћи – у последњем тренутку из „техничких разлога” одустала од првобитно потврђеног учешћа на овој манифестацији. Разлози за овај изостанак су веома вероватно били и политички, на шта указује рецепција бијенала у југословенској ликовној критици, где је ова изложба, у духу реторике социјалистичког реализма, негативно конотирана као пример „декадентне културе капиталистичког и империјалистичког Запада”. Већ две године након тога, 1950. године, југословенске власти су послале изложбу у национални павиљон у Венецији. Југословенски наступ 1968. године обележен је протестом уметника Мирослава Шутеја, који је, подржавајући студентске демонстрације које су се успротивиле тржишном карактеру бијенала, затворио свој део изложбе у Југословенском павиљону (где је наступао уз Ивана Табаковића и Ота Лога). Шутејев гест истовремено представља израз неслагања с одлуком комесарке југословенске изложбе да одржи свечани вернисаж и отвори изложбу у павиљону, иако је неколико земаља из солидарности с демонстрантима затворило павиљоне у Ђардинима на неколико дана. Овај догађај је изазвао негативне коментаре стручне публике, доводећи у питање солидарност социјалистичке политике југословенске државе.

Занимљив је случај „Лубарда”, који у нашем павиљону излаже тек 1960, а представници бијенала „тражили” су га још од 1953. после његовог успеха на бијеналу у Сао Паулу? Како се објашњава тај акт културне политике?

Физиономија изложби у Југословенском павиљону готово је увек компромисно креирана како би се задовољиле сложене и неретко амбиваленте релације унутар уметничког света у земљи, као и интереси представника уметничких и музејских институција и културно-политичког апарата. Родолфо Палукини, генерални секретар бијенала, предлагао је да се Југославија 1954. године представи Лубардиним сликарством, но те је године у Југословенском павиљону приређена изложба Сретена Стојановића уз ревијални приказ савремене југословенске графике на предлог Савеза ликовних уметника Југославије. Лубарда је био предлаган да уз Габријела Ступицу, Крсту Хегедушића, Драга Тршара и Олгу Јеврић наступи у Југословенском павиљону 1958. године, но он је овај позив одбио инсистирајући да излаже самостално, што је компромисно решено на наредној венецијанској изложби, када је наступио делећи простор павиљона с Душаном Џамоњом. Како је енформел имао доминантно место на бијеналу 1960. године, Лубардино сликарство више није могло бити препознато као актуелност и није омогућило видљивост југословенској изложби.

Колико су се мишљења институционалних тела задужених за репрезентацију наших уметника у Венецији сукобљавала са ставовима комесара изложби. Дајте нам неки пример…

Раскорак између стручних капацитета и административних процедура југословенске културне политике кулминирао је 1976. године. Због снажног отпора Комисије за ликовне уметности Међурепубличког координационог одбора за културну сарадњу, предлог изабраног комесара Радослава Путара, директора Галерије сувремене уметности из Загреба, да се у Југословенском павиљону представи генеза концептуалних уметничких пракси из земље прво је одбачен, да би након интервенције представника бијенала код југословенских власти, која је дошла и до Јосипа Броза Тита, концепција и селекција уметника морала бити коригована како би задовољила административне захтеве надређене комисије. Осим што је указао на естетска и уметничко-идеолошка размимоилажења, случај припреме наступа на бијеналу ове године истакао је неусаглашеност између програмских политика музејских институција и аспирација културне бирократије у СФРЈ.

Какву промену у избору уметника доносе осамдесете године?

У периоду од 1982. до 1986. године у Југословенском павиљону је уведена пракса приказивања позиција уметника млађе генерације у контексту нове уметности осамдесетих година. Ово је последица истакнутије улоге комесара изложбе и спровођења процеса децентрализације југословенског света уметности, као и додатног слабљења утицаја административних тела која се нису мешала у програмску физиономију наступа у Венецији током овог периода. Два последња наступа на Бијеналу у Венецији (1988. и 1990. године) карактеришу индивидуална представљања уметника који су етаблирање доживели три деценије раније (Јанез Берник и Бранко Филиповић Фило), а за чији се рад на уметничкој сцени у Југославији јавља обновљено интересовање током друге половине осамдесетих година, у атмосфери завршетка постмодернистичких кретања. Југословенски наступи на Венецијанском бијеналу у својој последњој деценији умногоме су више рефлектовали теоријски, историјско-уметнички и кустоски слојевиту и поларизовану ситуацију унутар југословенске уметничке сцене, него што су тежили да уђу у директнији дијалог с актуелним уметничким тенденцијама и темама које је промовисало Бијенале у Венецији.

Користили сте обимну грађу за ваш докторски рад, односно тему коју сте обрадили. За који период је било најтеже сакупити потребан материјал?

Оно што ме је током истраживања највише изненадило јесте да музејске институције које су припремале југословенске наступе на бијеналу, с изузетком Модерне галерије у Љубљани, углавном не поседују сачувану архивску грађу у вези с овом изложбом. Други проблем на који сам наишла у вези је с документацијом изложби, пре свега мислим на недостатак фотографија изложбених поставки у павиљону, које је издавач књиге, Галерија Матице српске, уз велику помоћ Италијанског културног центра у Београду, успела да обезбеди из Архива Венецијанског бијенала.

 

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.