Predatorske akcije i reakcije razvijenog sveta

Iako živimo u 21. veku, izloženi smo sili predatora koja je prirodno svojstvena samo divljini. Prijatno je kad se čuje pulsiranje razuma humanista, ali bismo bili daleko srećniji kada bi ih evropski i svetski političari i vojnici sledili.

Da li bi Alfred Nobel verifikovao pronalazak dinamita da je znao koje će katastrofe njegova zloupotreba izazvati? Da je čudo veće, prestižna Nobelova nagrada se dodeljuje i za mir, dok su, na drugoj strani, milioni ljudi poginuli, ostali bez krova nad glavom i sredstava za život i rad, da i ne govorimo o raznim zagađenjima, o uništenoj staroj civilizaciji, prirodi, upravo zloupotrebom njegovog pronalaska. Šta tek reći o atomskoj i drugim bombama, nuklearnim i drugim raketama, elektronskim napravama koje mogu u crno zaviti planetu Zemlju sa svim živim svetom na njoj? Destrukcija je narasla do zabrinjavajućih razmera.

Ne tvrdimo da je Evropa (uključujući i zapadni i istočni svet) skupina ludaka. Ipak, s pravom tvrdimo da ne znaju šta rade kad ubijaju i ruše iz svog sebičluka, radi obezbeđenja svoje udobnosti na račun eksploatacije sirovina, jeftine radne snage i drugih pogodnosti u Africi, Aziji, na Bliskom istoku, na Balkanu i drugde. Udruženi su akcijama vojne sile nedavno potpuno poremetili život u Iraku, Libiji, Avganistanu, Siriji, prelomili severnu Afriku, zapadni Balkan, istočnu Evropu i deo Azije i izazvali reakciju: milioni ljudi krenuli su s porodicama u izbeglištvo iz svojih porušenih zemalja, tražeći spas upravo u zemljama koje su ih razorile. Ne primaju ih, već ih na putu dugom hiljade kilometara zaustavljaju, progone, vraćaju, izlažući im i tako ogoljene živote smrtnim opasnostima. Možda veliki broj njih i ne zna šta su ljudska prava, ali su imali kakve-takve svoje države u kojima su ipak živeli neki svoj život. Ta ista militantna Evropa u NATO-u (sa Zapadnim i Istočnim svetom), koja je navodno „rasla sa ljudskim pravima”, ciljano je ugrozila svet „koji ne zna šta su to ljudska prava”. Ako je cilj razvijenog Zapada bio surovo bombaško-raketaško vaspitanje „tog sveta”, morale su se bar pretpostaviti posledice njegovog povratnog dejstva kao potraga za opstankom u životu. Ti isti bombaško-raketaški aktivisti danas izbegavaju odgovornost za milione izbeglica prinuđenih na robovsko pešačenje stazama i bogazama, prevoz sredstvima sumnjivih lica pod ucenama, hrljenje u gumenim čamcima preko okrutnih mora, izgladnjivanje, izlaganje bolestima i smrti u nehigijenskim uslovima, što nije daleko od živog ropstva. Gurnuli su te zemlje u veći nered i bedu nego u vreme vladavine prethodnih diktatora. A sve se to desilo juče, dešava se i danas, u 21. veku. Krajnje nehumana „škola”.

Razumevanje sile akcije i reakcije neophodno je pre svakog poduhvata, a posebno političko-vojnog, koliko je i hrana neophodna organizmu da bi skladno funkcionisao. Čovečanstvo je pretrpelo i trpi ogromne štete zbog brzopletosti, ali daleko više strada zbog zle namere, osvete, bolesnog uma i nakaradnih zamisli. To nikada ne može uraditi jedno biće, već udružena politika – namerno ne koristimo pojam čovek jer humano zvuči. Zdrav razum ne prihvata ni pretpostavku da razvijen zapadni svet vojskom i najsavremenijim oružanim sredstvima izvozi demokratiju i ljudska prava u svet „koji ne zna šta su to ljudska prava”. Pre će biti da je posredi priroda čovekolikih predatora.

Miodrag Srbljak,
Kraljevo