Svaki život bi mogao biti jedan film

Osim što igraju u velikim projektima, glumci Hana Selimović, Miloš Timotijević, Dušanka Stojanović Glid i Lazar Đukić rado sarađuju i s mladim rediteljima, a ovog puta ćemo ih gledati u kratkom ostvarenju „Presuda” Dore Jung, u okviru premijere pet kratkih igranih filmova studenata režije, 17. decembra s početkom u 19 časova, u Dvorani KCB-a. Na večeri pod nazivom „Kratke noge” predstaviće se svojim filmovima i Viktorija Samardžić („Dok sunce izlazi”), Aglaja Filipović („Sami zajedno”), Olga Milisavljević („Blago puževima”) i Hana Piščević („Budna deca sanjaju”).

Posle projekcije sledi razgovor sa ovih pet rediteljki, koji će voditi scenaristkinja i pesnikinja Maša Seničić. Ovi filmovi, kako poručuju organizatori, „imaju kratke noge jer je put dug, jer noge još uvek rastu, jer noge, pa i one kratke, vode svuda i jer one, zapravo, nimalo nisu kratke”.

Ako želimo da se preslišamo da li dobro shvatamo u kakvom svetu živimo, nije loše da vidimo šta o tome kažu mladi umetnici.

Tako u filmu „Presuda” Dore Jung, koji je bio podržan od FCS i Ženske sigurne kuće i prošao kao semifinalista na Solunskom festivalu 2021, pratimo priču u kojoj advokat David Klug po službenoj dužnosti dolazi u pritvor na svoj prvi samostalni slučaj. Suočava se sa ženom koja je optužena za svirepo ubistvo muža. Ređaju se njegove posete istražnom zatvoru i David donosi odluku da svoje znanje upotrebi kako bi tu, već osuđenu, majku odbranio i ukazao na jedan od najvećih problema društva, porodično nasilje.

– Moja inspiracija su ljudi. Svaki život mogao bi biti jedan film. „Presuda” je utemeljena na istinitoj priči. Mene je privukla njena kompleksnost i aktuelnost. Upoznala sam i Vesnu Stanojević, koja mi je otkrila još mnogo priča, ali i psihološkog tereta, koji je u slučajevima različitih žrtava zapravo sličan. Film je teskoban, nosi patnju, ali predstavlja deo naše svakodnevice – kaže Dora Jung.

Ostvarenje „Dok sunce izlazi” Viktorije Samardžić prikazuje porodicu, roditelje sa dvoje dece, gde ubrzo saznajemo, iako se to fizički još ne vidi, da kćerka pati od ozbiljne progresivne bolesti, koja u posljednje vreme postaje sve gora.

– Mislim da je ono što me tera da pišem i snimam filmove o smrti zapravo potreba za verom u nastavak nečega posle smrti. Ili se zapravo toliko bojim smrti da ne mogu da priznam niti zamislim nepostojanje. Kako god, život se nastavlja i moramo skupiti snagu i krenuti dalje. To je nešto što želim da poručim ovako teškim temama – ističe autorka Viktorija Samardžić.

Film „Sami zajedno” Aglaje Filipović predstavlja Ines i Vuka, koji se slučajno upoznaju u Beogradu i bivaju prinuđeni da dele hotelsku sobu. Dvoje mladih koji su odlaskom u inostranstvo postali stranci u svom gradu se otvaraju jedno drugom, tražeći sigurnost.

– Pripadam generaciji kojoj je jedan od prioriteta odlazak iz zemlje. Bila sam u prilici, ali nikad nisam donela finalnu odluku. Održavajući kontakt s prijateljima koji su otišli, primetila sam da se dešavaju neizbežne promene i da ih svako od individualno prihvata. Uglavnom njihove posete Beogradu postaju sve ređe – navodi autorka Filipović.

Olga Milisavljević u ostvarenju „Blago puževima” prikazuje kako Ninina majka u polusnu nesvesno izgovara kletvu da ukoliko Nina nastavi sa svojim ponašanjem, njena ruka će se osušiti kao posledica božje kazne. Nina počinje da razmišlja o nadolazećoj kletvi, o smrti i svojoj krivici. U kući u kojoj su pomešani signali ljubavi i straha Nina ne oseća uporište i povlači se u sebe. Kada shvati da joj niko neće pomoći, spoznaje da jedina osoba kojoj se nije obratila za pomoć jeste ona sama.

U filmu „Budna deca sanjaju” Hana Piščević govori o dvanaestogodišnjaku koji se krajem leta, uz pomoć drugara i protiv majčine volje, sprema da napusti školu i ode u cirkus.

– Scenario je zasnovan na autentičnoj priči, likovima i lokaciji i zbog toga glume naturščici. Pokušala sam da stvorim stilizovan, estetizovan svet u kojem prirodnost i autentičnost proizlaze iz realnih likova i lokacija. U filmu postoje i nadrealni elementi, čime naglašavam dečji svet koji je otvoreniji od sveta odraslih – objašnjava Hana Piščević.