Kako je Srbija pridobila Egipat

Putevi ne postoje, oni se stvaraju hodanjem, kaže poznati geopolitičar Henri Kisindžer, objašnjavajući savremenu diplomatiju, a idući tim stopama, srpska diplomatija poslednjih godina uspeva da ostvari veoma dobre rezultate na međunarodnom planu, i to u svetskim metropolama koje nisu imale razumevanja za srpske nacionalne interese, a istovremeno u pojedinim važnim zemljama, poput Egipta. Američki i srpski državni interesi se možda ne poklapaju na Balkanu, ali zahvaljujući aktivnoj spoljnoj politici predsednika Aleksandra Vučića, partneri iz Vašingtona i Brisela imaju razumevanja za naše stavove. Uprkos tome, gotovo je izvesno da će SAD pokušati da nešto urade u regionu, što ide njima u prilog, poput, na primer, povećanja broja država koje će priznati takozvanu republiku Kosovo. Vreme im je ograničeno jer to može trajati najduže pet godina, koliko se procenjuje da Priština još ima da ubedi ostatak sveta u svoju nezavisnost.

Tim povodom u julu je održan sastanak u Norveškoj, gde je dogovorena strategija po kojoj bi ključnu ulogu u priznavanju lažne nezavisnosti Kosova na Bliskom istoku imao Egipat. Po tom scenariju Kairo bi  narednih godina imao obavezu da „privoli” ostale arapske zemlje da priznaju nezavisnost Kosova, uprkos tome što je Priština priznala da je ceo Jerusalim prestonica Izraela. Glavni motiv koji bi pokrenuo celu priču po tim planovima bila je ideja da se proširi izraelski gasovod prema arapskim zemljama, koje bi, nedugo nakon toga, kao zahvalnost SAD, između ostalog, priznale nezavisnost Kosova.

Da se nešto iza brda valja, saznale su srpske bezbednosne službe od svojih izvora u Prištini. Dobijeni su podaci ne samo koje diplomate bi trebalo da odigraju važnu ulogu u tom projektu već i koliko će Albanci morati da plate, što u novcu što u zlatu, za ovu uslugu. O svemu tome, kako „Politika” nezvanično saznaje, obavestili su srpsko državno rukovodstvo i Ministarstvo spoljnih poslova, koji su odmah krenuli u akciju.

Profesor sa Fakulteta za međunarodnu politiku i bezbednost Ilija Kajtez kaže da je jako bitna i važna saradnja bezbedonosnih službi i državnih institucija. Za „Politiku” ističe da je BIA naše oči i uši u svetu i da je dragocena njihova informacija koja se dobije na vreme i ostavlja mogućnosti da te loše namere ili delovanje po nas pokušamo da sprečimo ili ublažimo. „Kada na vreme signaliziraju određene radnje, mere i postupke i daju dovoljno vremena za akciju, stvara se mogućnost da se reaguje, i to na razne načine. Svaka politika je složena, ima više političkih činilaca, animoziteta i interesa i kada neko na vreme kvalitetno kaže i predoči preko diplomatskih kanala o čemu je reč, preko obaveštajaca, privrednih predstavnika ili medija, imate mogućnost manevra. Nekad je taj prostor mali ili ga nema, ali u ovom slučaju očigledno je da je BIA odigrala veoma važnu ulogu”, kaže Ilija Kajtez.

BIA, naše oči i uši u svetu (Foto Tanjug)

Prva prilika je iskorišćena maksimalno, a to je bio Samit nesvrstanih zemalja, 11. oktobra u Beogradu, na 60. godišnjicu od osnivanja ovog pokreta. Tada je, osim na sve afričke i azijske države, posebna pažnja bila obraćena na Egipat. Održano je više sastanaka na kojima su iz Kaira uveravali da neće promeniti svoju politiku zamrznutog statusa za Kosovo, što je za Beograd u ovom trenutku apsolutno prihvatljivo. Egipat je, inače, u poslednjim danima vlasti Mohameda Morsija priznao samoproklamovanu nezavisnost Prištine, usmeno, ali ta zemlja od 2015. godine ne glasa za članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama, tako da se može reći da je to priznanje „zamrznuto”.

Pre nedelju dana predsednik Skupštine Srbije Ivica Dačić je boravio u Egiptu, gde je naglasio da posle dolaska predsednika Sisija na vlast nikakvi dalji koraci u sprovođenju te odluke nisu učinjeni – nije otvorena ambasada, niti su uspostavljeni diplomatski odnosi. Na osnovu dogovora od pre nekoliko godina Dačić, tada kao ministar spoljnih poslova, i njegov egipatski kolega Sameh Šukri, dogovorili su da to bude jedna vrsta zamrznutog priznanja, koje je podrazumevalo da Egipat ne podržava Kosovo i ne glasa za članstvo Prištine u međunarodnim forumima.

„Za nas je najvažnija još jedna potvrda, i to direktno od predsednika Sisija, da Egipat ostaje pri stavu da je njihov odnos prema KiM u statusu zamrznutog priznanja”, rekao je Dačić novinarima nakon odvojenih sastanaka s predsednikom, a zatim i premijerom Egipta Mustafom Madbulijem. Kaže da je Egipat zemlja koja drži do principa teritorijalnog integriteta, to je zemlja koja nikada ne glasa za Kosovo u međunarodnim organizacijama. „Prilikom boravka u Egiptu preneo sam im pozdrave od predsednika Vučića i takođe ih pozvao da dođu u posetu, što su prihvatili. Treba samo to realizovati, korona je poremetila međunarodne tekovine”, rekao je Dačić.

Njegova poseta Egiptu nije ostala neprimećena u SAD, ali i KiM, pa se tako oglasila takozvana bivša ministarka spoljnih poslova Kosova Meliza Haradinaj Stubla, koja je optužila Dačića da lobira obećanjima „zastarelih donacija oružja”, ali i da nije uspeo u tome da poništi priznanje. Savetovala je Kurtijevoj vladi da ne stavi po strani bitnu saradnju sa Egiptom, dok kosovski mediji upiru prstom u srpsku bezbednosnu službu. Ilija Kajtez navodi da je suština rada ovih službi da sve moguće resurse, na svaki mogući način, stave na svoju stranu. Kaže da je najveći proboj kada jedna služba uspe da uđe u mrežu ljudi koji su bliski vlasti i uz to nisu Srbi.

„To je teško protivmerama otkriti. Razlozi za saradnju mogu biti različiti – lukrativni, ideološki, mešovite porodice ili porodična istorija. Najdragocenije je doći do informacija do kojih se teško stiže, do onih informacija koje idu iz vrha, u akciji koja je stepenovana kao tajna i blagovremena je. Biti zatečen određenim ponašanjem Prištine znači izgubiti informativnu bitku, a to znači izgubiti pravu bitku na terenu. Ako saznamo ko obučava KBS ili vidimo kakve su im namere, pre nego što oni nešto urade, naše rukovodstvo može da zove nadležne u Kforu ili južnog krila NATO-a da spreče eventualne vojne akcije na severu pokrajine”, kaže Ilija Kajtez.

Predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih Živadin Jovanović kaže da je pitanje da li su diplomatije SAD, Velike Britanije i Nemačke prekidale kampanju pritisaka na druge zemlje da priznaju ilegalnu tvorevinu koju su nazvale „republika Kosovo”. Za naš list kaže da to ne bi trebalo ni da iznenađuje ni da čudi kad se ima u vidu da su one decenijama, i novcem, i organizacijom i kadrovima, ulagale u separatizam i terorizam tzv. OVK, a 1999. izvršile oružanu agresiju na SRJ, grubo kršeći evropski i globalni sistem bezbednosti (OEBS, UN).

„Sada, prema medijskim izveštajima, vrše pritisak na Egipat da ’odmrzne’ zamrznuto priznanje ’Kosova’, očekujući da bi to poslužilo kao primer nizu drugih arapskih i islamskih zemalja da priznaju tu ilegalnu tvorevinu. Te zapadne zemlje kasne u poimanju novih realnosti i novih tendencija u globalnim odnosima koji, pored ostalog, slabe njihov ’ubeđivački’ potencijal. Njihovo učešće u stvaranju globalnog BDP-a ubrzano se smanjuje, dok se povećava učešće Kine i drugih zemalja rastuće moći. Zašto je tako skroman i doprinos razvijenog Zapada kontroli i prevenciji pandemije kovida 19 zemljama u razvoju, uključujući arapskim islamskim zemljama, od kojih očekuju da slede politiku NATO zemalja prema Srbiji, odnosno pokrajini Kosovo i Metohija? Zašto ne razmisle kako na njihov kredibilitet utiču posledice njihovih ’antiterorističkih’, ’humanitarnih’ i drugih ’zaštitničkih’ agresija i intervencija u Avganistanu, Iraku, Somaliji, Libiji i mnogim drugim zemljama”, kaže Jovanović.

Jovanović: Odomaćeno nipodaštavanje interesa srpskog naroda

Ima logike u tome što predstave onih koji gube kasne za stvarnim promenama, ali se ipak teško može razumeti tolika diskrepancija između pretećih reči i potencijala koji stoje iza njih, ocenjuje Živadin Jovanović. Kaže da to jedino može značiti da je razvoj poodavno prevazišao htenja pojedinih zapadnih sila koje ne samo da bi htele da ga zaustave već i da ga vrate unazad. I u tome je izvor velikih opasnosti. „Kad je reč o pokrajini Kosovo i Metohija, praksa govori da je Srbija mnogo bolja u izvršavanju obaveza nego u nalaženju načina da drugi ispunjavaju svoje obaveze prema Srbiji. Tako je, da podsetimo, Srbija izvršila sve obaveze utvrđene u rezoluciji SB UN 1244, dok drugi činioci nisu izvršili nijednu od svojih obaveza, među kojima je, na primer, veoma bitna obaveza ’međunarodne zajednice’ (uključujući EU, G-7) i Prištine da obezbede uslove za slobodan, bezbedan i dostojanstven povratak na svoja ognjišta i imanja oko 250.000 proteranih Srba i drugih nealbanaca”, kaže Jovanović.

Dodaje da se to što nosioci ove obaveze ne haju mnogo da je izvrše može objasniti njihovim „odomaćenim nipodaštavanjem interesa Srbije i srpskog naroda, iako ne i opravdati”. „Teško se, međutim, može objasniti ili opravdati zašto Srbija ne drži inicijativu u pogledu toga, zašto uporno ne insistira da se ta obaveza izvrši jer se radi ne samo o jednom principijelnom već vitalnom pitanju, o čistoj poziciji”, naglašava Jovanović. Ističe da je isti odnos i prema drugim obavezama i da je najbolji dokaz za to Briselski dokument, koji je primer jednostranog izvršavanja. Interes „međunarodne zajednice” i Prištine koju ova neskriveno podržava i pored deklarativno prihvaćene „statusne neutralnosti” dovodi do zaključaka da Zapad uvek traži potpisivanje novih dokumenata sa uverenjem da će se svaki izvršavati na štetu Srbije, polazeći od toga da je Srbija već prihvatila takvu praksu.