​Pariska noć s Danilom Kišom

ZAPIS

„Sad je ponovo za stolom, na trenutak nepokretan. Izvadio je iz unutrašnjeg džepa kaputa duge listove kockaste hartije i položio ih na novine. Ali taj ga koncept mami, uprkos snažnoj želji da ga prinese plamenu i da legne da spava. Ipak mu se ne dâ da sve to baci u vatru, sad kada je već načinio prvi korak i oteo od praznine tih nekoliko stranica. Bez obzira na trenutnu klonulost i sumnju, u njemu se javi, na granici saznanja, slutnja da možda taj mali isečak porodične istorije, ta kratka hronika, nosi u sebi snagu onih letopisa koji kada iziđu na svetlost dana, posle dugog niza godina, ili čak milenija, postaju svedočanstvo vremena (i tu je nevažno o kom je čoveku bila reč), poput fragmenata rukopisa nađenih u Mrtvom moru ili u razvalinama hramova ili na zidovima tamnica.” (Danilo Kiš, Peščanik)

Vlažno jesenje veče u Parizu 1982. Ponovo smo kod Termačića, Franje i Svetlane. Kao i uvek, internacionalno društvo sastavljeno od desetak umetnika, intelektualaca u polutami razmenjuje misli i životne teme uz sireve i vino. Danilo i ja sedimo jedan pored drugog, kao i nekoliko nedelja pre toga kada smo se i upoznali na istom mestu. Moje divljenje prema njemu pretvorilo se u trenu u duboko prijateljstvo kada je svirajući gitaru gotovo nemarno dobacio da „ovaj mali sve razume i sve zna”. U narednom trenutku smo pričali o knjigama i pristupu mlade generacije književnosti uopšte.

Pre no što smo te večeri krenuli ka muzici (nas dvojica smo bili zaduženi za sviranje i pevanje), Danilo je objavio da je upravo završio poslednju priču iz Enciklopedije mrtvih – „Crvene marke sa likom Lenjina”. Tu mu već nije bilo spasa, jednoglasno je odlučeno da nam mora odmah i neizostavno pročitati novu priču. Moralo se ići do kuće po tekst. „Hajde sa mnom”, glasila je kratka molba. Nije me trebalo dva puta pitati.

Metro „Beaubourg” sasvim je mala stanica, uglavljena između zgrada i jedva vidljiva sa spoljne strane. Važna specifičnost ove stanice krije se i u činjenici da je toliko mala da u pravcu „Les Halles” metro ulazi pravo iz krivine. Našli smo se tamo nešto nakon 23 časa. Dvojica pijanih klošara koji su se bučno raspravljali, dovikujući se sa suprotnih strana, bili su jedini posetioci u tom trenutku. Najednom, klošar koji je stajao preko puta zaljuljao se i pao nasred šina.

Danilo je odmah skočio, ja sam zapanjeno gledao. Trčeći mi je dovikivao da nema struje na šinama u samoj stanici. Ja sam oprezno seo na beton i polako se prebacio na donji nivo.

U trenutku kada smo se pripremali da palog klošara podignemo na peron, kao u filmu, začulo se potmulo tutnjanje metroa. Danilo je potrčao istog trenutka ka krivini, onako krakat, nekako ogroman, s namerom da ga zaustavi pre ulaska u stanicu! I uspeo je! Svega dva-tri metra od njega stao je metro. Stajao sam paralisano, u šoku, dok je on pritrčao da zajedno podignemo telo. Na peronu su se već pojavili ljudi, prihvatili su polusvesnog čoveka, mi smo sporim koracima došli do kraja perona i uspeli se preko neke vrste stepenika!

Pogled u metrou koji se ne zaboravlja. Plemenitost. Tihost čoveka koji u širokom zamahu razmiče sve oko sebe, koji u naletu misli i emocija može svojom pronicljivošću, instinktom, životnošću da probije granice realnog i osvetli najdublje i najtamnije delove dušâ ljudi koji ga slušaju.

I taj pogled kojim je sve video i koji je otvarao vrata njegovog duha, duha spremnog da obujmi ceo svet. Da, to je naš Daniluška.

Ćutali smo do kuće.

Ušli smo u stan. Odmah je sipao dva viskija i seli smo u dnevnu sobu. Imao sam perspektivu iz dijagonale, direktno u radni sto i policu na kojoj je bilo mnoštvo papira. Nakon nekoliko minuta počeo je da pretura po polici da pronađe tekst po koji smo došli. A zatim je skinuo jednu veliku gomilu otkucanih stranica, od kojih je krenuo u iskazivanje svojih misli i ideja u „Crvenim markama sa likom Lenjina”. Strastveno je počeo da mi objašnjava način sažimanja „više stranica u jednu rečenicu”, postupke prikupljanja materijala, buđenja ideja, tokove misli, jednostavno sve ono što čini njegovu umetnost.

Ćutao sam, potpuno zanemeo, upijajući svaku reč, potpuno svestan da se dešava nešto što ću zauvek zapamtiti, nešto što će postati jedan od svetionika mog stvaralaštva i promišljanja o umetnosti u budućnosti!

Ne znam koliko je sve trajalo, možda 15-20 minuta. Zatim smo se pokupili, uhvatili taksi i vratili Termačićima. Plamen prijateljstva, životnosti, umetnosti, empatije i humanosti nastavio je da obasjava moju dušu do jutra, Danilo je čitao „Crvene marke…”, ja sam svirao Baha.

P.S. Čekao sam gotovo 40 godina da ovaj doživljaj iz 1982. godine stavim na papir. Dobrota i podsticaj Mirjane Miočinović dali su mi snagu.

Posvećujem ove reči svojoj deci, Teodori i Stevanu, s nadom da će i oni u svojim životima imati sreću da im prijatelji budu ljudi, humana bića poput Danila Kiša.