„Crveni kiosk” seća na prošla vremena

Miris tek zgotovljenih viršli, poznatog hot-doga, i čuvenog „crvenog” kioska u kome se spremala perjanica brze hrane koja je šezdesetih godina na Istok dolazila sa Zapada mnogi ni dan-danas ne mogu da zaborave. Ostao je kiosk urezan u sećanja kao podsetnik na neka davna vremena prosperiteta, lagodnijeg i mirnijeg života. Zato nije ni čudo što će upravo taj „crveni” kiosk, koji uvek i nije bio crven i nije bio samo namenjen za prodaju kuvanih viršli i kobaja, biti prvi eksponat buduće Zbirke za dizajn 20. veka Muzeja grada Beograda.

Tvorac ovog „čuda” bio je slovenački dizajner Saša Janez Mahtig. Na ideju je došao slučajno u razgovoru 1966. godine, a realizacija projekta usledila je već za godinu-dve.

– Saša je kiosk nazvao K-67 po godini proizvodnje. Kiosk je naručio Poljoprivredni kombinat „Beograd” – PKB. Tadašnje rukovodstvo odlučilo je da određene navike koje su bile karakteristične za Zapad, poput brze hrane, uvede i kod nas. Raspisan je konkurs 1967. godine i Saša je kao student pobedio – kaže Jelena Medaković, direktorka Muzeja grada Beograda.

Od tada pa do početka devedesetih izrađeno je 7.500 kioska, takozvanih mikroarhitektonskih modularnih objekata od ojačanog poliestera i poliuretana.

Jedan koji je kod nas baš dobro očuvan nađen je na Kopaoniku.

– Ovih kioska i dalje ima u našoj zemlji, ali nisu u reprezentativnom izdanju. Mnogi su prepravljeni, a neki su završili i kao ostave i šupe. Mi smo imali sreće da jedan fantastično očuvan nađemo kod domaćina na Kopaoniku. On je u njemu godinama prodavao slatko, džem i rakiju. Predložili smo mu da ga otkupimo, na šta je pristao i s tim kioskom počeli smo formiranje zbirke dizajna. Kada bude završena stalna postavka, kiosk će se naći u Muzeju grada Beograda u Resavskoj ulici – rekla je Medakovićeva.

Ovaj kiosk je naizgled veoma jednostavan objekat, ali zahtevan je za proizvodnju. Idealan jer može da se postavi čak i helikopterom, a pogodan je i da se složi u različite kompozicije. Međutim, ni dan-danas nije lako napraviti na taj način liveni objekat koji sadrži sve.

– U Zbirku dizajna 20. veka ući će i predmeti i dokumentacija iz Sava centra do koje smo došli preuzimanjem njegove umetničke zbirke. Prvo što ćemo preuzeti iz tog kongresnog centra jeste mobilijar koji je naručen 1976. godine. Reč je o pedesetak industrijskih stolica od livene plastike, sa metalnim nogarima, koje su stigle za njegovo otvaranje. Osim toga, u Sava centru smo otkrili toliko dokumentovane građe u vezi sa Festom, poslednjim samitom nesvrstanih, ali i događajima iz devedesetih da smo njima upotpunili zbirku iz kulture, istorije i umetnosti – ističe Medakovićeva.

Od Balkana do Novog Zelanda i Kenije

Prvi kiosk „K-67” pojavio se u Ljubljani i u njemu se prodavala štampa, a onda se „rasuo” balkanskim ulicama i širom planete. Bilo ga je u Zapadnoj Nemačkoj, Švajcarskoj, Švedskoj, Čehoslovačkoj, Poljskoj, zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, Sjedinjenim Američkim Državama, Japanu, Jordanu, Iraku, Australiji, Novom Zelandu, Keniji… Sedamdesetih godina kiosk je uvršćen u kolekciju dizajna 20. veka njujorškog Muzeja moderne umetnosti (MoMA).

A i namena mu je bila neograničena. Od prodavnica brze hrane i novina, preko cvećara, poslastičarnica, fotokopirnica... do meteoroloških stanica i kućica za graničnu policiju.

Iako ga svi pamte kao „crveni kiosk”, on se pojavljivao i u narandžastoj, beloj, plavoj, zelenoj i žutoj boji.

Viršla u zemički s „pola” kile senfa

Ništa se, kažu mnogi žitelji prestonice, nije moglo meriti sa ukusom viršli i ljutkastih kobasica kupljenih na „crvenom” kiosku. Vrele, a kad zagrizeš pucaju da sve pršti, pa isprskaš i sebe i one pored sebe.

– Obično su se viršle stavljale u zemičke, kao duša mekane. Doduše, dešavalo se da zemičke budu i od juče, pa ih ona „tetka” sa gazom na glavi i u belim borosanama vadi iz najlon džakova, što se danas koriste kad se kreči da se prekrije pod. Al’ kad ona tresne onu zemičku napola isečenu u papirnu kesu, pa u nju iz vode tek izvađene viršle, sipa pola kile senfa i proturi ti kroz šalterče onako namrgođena – jedeš da sve puca. Dešavalo se i da joj isporuče veću količinu jogurta nego što je trebovala, pa si morao i jogurt onaj trouglasti da kupiš, ma ko te pita – seća se Dušanka Simović vremena ispred čuvenih „senfara”.

A kupovali su viršle, kaže, svi. I deca i stari, muški, ženski, dame s tek „nadrndanim” ’ladnim trajnama, drugarice, drugovi s akten-tašnama, babe i dede s unucima, zaljubljeni...