Utorak, 17.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

„Crveni kiosk” seća na prošla vremena

Kopaonički kiosk biće prvi eksponat buduće Zbirke za dizajn 20. veka Muzeja grada Beograda
Са Међународне изложбе „Живео живот” 2013. године (Фото: А. Васиљевић) ,,Црвени киосици,, се и данас поносно сепуре у светским метрополама, један се налази у Лондону у Кесингтон гардену, а други на Тајмс скверу у Њујорку (Фото: Музеја града)

Miris tek zgotovljenih viršli, poznatog hot-doga, i čuvenog „crvenog” kioska u kome se spremala perjanica brze hrane koja je šezdesetih godina na Istok dolazila sa Zapada mnogi ni dan-danas ne mogu da zaborave. Ostao je kiosk urezan u sećanja kao podsetnik na neka davna vremena prosperiteta, lagodnijeg i mirnijeg života. Zato nije ni čudo što će upravo taj „crveni” kiosk, koji uvek i nije bio crven i nije bio samo namenjen za prodaju kuvanih viršli i kobaja, biti prvi eksponat buduće Zbirke za dizajn 20. veka Muzeja grada Beograda.

Tvorac ovog „čuda” bio je slovenački dizajner Saša Janez Mahtig. Na ideju je došao slučajno u razgovoru 1966. godine, a realizacija projekta usledila je već za godinu-dve.

– Saša je kiosk nazvao K-67 po godini proizvodnje. Kiosk je naručio Poljoprivredni kombinat „Beograd” – PKB. Tadašnje rukovodstvo odlučilo je da određene navike koje su bile karakteristične za Zapad, poput brze hrane, uvede i kod nas. Raspisan je konkurs 1967. godine i Saša je kao student pobedio – kaže Jelena Medaković, direktorka Muzeja grada Beograda.

Od tada pa do početka devedesetih izrađeno je 7.500 kioska, takozvanih mikroarhitektonskih modularnih objekata od ojačanog poliestera i poliuretana.

Jedan koji je kod nas baš dobro očuvan nađen je na Kopaoniku.

– Ovih kioska i dalje ima u našoj zemlji, ali nisu u reprezentativnom izdanju. Mnogi su prepravljeni, a neki su završili i kao ostave i šupe. Mi smo imali sreće da jedan fantastično očuvan nađemo kod domaćina na Kopaoniku. On je u njemu godinama prodavao slatko, džem i rakiju. Predložili smo mu da ga otkupimo, na šta je pristao i s tim kioskom počeli smo formiranje zbirke dizajna. Kada bude završena stalna postavka, kiosk će se naći u Muzeju grada Beograda u Resavskoj ulici – rekla je Medakovićeva.

Ovaj kiosk je naizgled veoma jednostavan objekat, ali zahtevan je za proizvodnju. Idealan jer može da se postavi čak i helikopterom, a pogodan je i da se složi u različite kompozicije. Međutim, ni dan-danas nije lako napraviti na taj način liveni objekat koji sadrži sve.

– U Zbirku dizajna 20. veka ući će i predmeti i dokumentacija iz Sava centra do koje smo došli preuzimanjem njegove umetničke zbirke. Prvo što ćemo preuzeti iz tog kongresnog centra jeste mobilijar koji je naručen 1976. godine. Reč je o pedesetak industrijskih stolica od livene plastike, sa metalnim nogarima, koje su stigle za njegovo otvaranje. Osim toga, u Sava centru smo otkrili toliko dokumentovane građe u vezi sa Festom, poslednjim samitom nesvrstanih, ali i događajima iz devedesetih da smo njima upotpunili zbirku iz kulture, istorije i umetnosti – ističe Medakovićeva.

Od Balkana do Novog Zelanda i Kenije

Prvi kiosk „K-67” pojavio se u Ljubljani i u njemu se prodavala štampa, a onda se „rasuo” balkanskim ulicama i širom planete. Bilo ga je u Zapadnoj Nemačkoj, Švajcarskoj, Švedskoj, Čehoslovačkoj, Poljskoj, zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, Sjedinjenim Američkim Državama, Japanu, Jordanu, Iraku, Australiji, Novom Zelandu, Keniji… Sedamdesetih godina kiosk je uvršćen u kolekciju dizajna 20. veka njujorškog Muzeja moderne umetnosti (MoMA).

A i namena mu je bila neograničena. Od prodavnica brze hrane i novina, preko cvećara, poslastičarnica, fotokopirnica... do meteoroloških stanica i kućica za graničnu policiju.

Iako ga svi pamte kao „crveni kiosk”, on se pojavljivao i u narandžastoj, beloj, plavoj, zelenoj i žutoj boji.

Viršla u zemički s „pola” kile senfa

Ništa se, kažu mnogi žitelji prestonice, nije moglo meriti sa ukusom viršli i ljutkastih kobasica kupljenih na „crvenom” kiosku. Vrele, a kad zagrizeš pucaju da sve pršti, pa isprskaš i sebe i one pored sebe.

– Obično su se viršle stavljale u zemičke, kao duša mekane. Doduše, dešavalo se da zemičke budu i od juče, pa ih ona „tetka” sa gazom na glavi i u belim borosanama vadi iz najlon džakova, što se danas koriste kad se kreči da se prekrije pod. Al’ kad ona tresne onu zemičku napola isečenu u papirnu kesu, pa u nju iz vode tek izvađene viršle, sipa pola kile senfa i proturi ti kroz šalterče onako namrgođena – jedeš da sve puca. Dešavalo se i da joj isporuče veću količinu jogurta nego što je trebovala, pa si morao i jogurt onaj trouglasti da kupiš, ma ko te pita – seća se Dušanka Simović vremena ispred čuvenih „senfara”.

A kupovali su viršle, kaže, svi. I deca i stari, muški, ženski, dame s tek „nadrndanim” ’ladnim trajnama, drugarice, drugovi s akten-tašnama, babe i dede s unucima, zaljubljeni...

Komentari11
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Bosko Vukov
Vratite ih nazad!
Иван Грозни
Црвени киоск, јогурт у троугластом паковању, црвени пасош и пијаца у Трсту. Естетика самоуправног духовног и материјалног сиромаштва.
Земунац
Ствараоци из области културе су у том добу стварали пуном паром и ко је хтео, а било је лако и поједностављено, могао је да буде духовно богат, а ко није хтео ни много богатије државе нису могле да их натерају на то. А што се тиче материјалног сиромаштва то је тек за дискусију, јер није срећа у конзумеризму у којем данас живимо.
А и ПКБ сте продали
Колико се сећам, тај црвени киоск раширио се по Београду тек у другој половини седамдесетих, неких десетак година након прототипа постављеног у Љубљани. ПКБ јесте био главни наручилац (за СР Србију), али знатно касније него што је киоск пројектован 1967. Крајем шездесетих и почетком седамдестих у Београду су доминирали класични дрвени окер киосци. Наравно, и о њима су се продавале виршле и кобасице са сенфом (или без), уз јогурт или чоколадно млеко. Тих виршли и кобасица није било у малопродаји.
Земунац
Грешите. Киоска је било већ почетком 70-тих. У Земуну је био један испред Дома ваздухопловства, а преко пута биоскопа ''Централ''. Колико се сећам у дрвеним окер киосцима су продавана пецива, бурек и колачи. Један је био испред Земунске гимназије. Касније су се киосци проширили свуда по граду, јер су и други почели да их користе, као нпр. Лутрија.
баба
Подсетих се 1964,5,6 - киоск на улазу у Таш код цркве Светог Марка.... Ред се отегао, а ми клинци ћаскамо и не осећамо да толико чекамо.
nostalgija
Bila jednom jedna zemlja...
Земунац
@Круна За богате, као и данас, све је лепо, а онима осталима, који су у већини?
Круна
Тако је...Краљевина Србија.
Prikaži još odgovora

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.