Понедељак, 24.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

„Црвени киоск” сећа на прошла времена

Копаонички киоск биће први експонат будуће Збирке за дизајн 20. века Музеја града Београда
Са Међународне изложбе „Живео живот” 2013. године (Фото: А. Васиљевић) ,,Црвени киосици,, се и данас поносно сепуре у светским метрополама, један се налази у Лондону у Кесингтон гардену, а други на Тајмс скверу у Њујорку (Фото: Музеја града)

Мирис тек зготовљених виршли, познатог хот-дога, и чувеног „црвеног” киоска у коме се спремала перјаница брзе хране која је шездесетих година на Исток долазила са Запада многи ни дан-данас не могу да забораве. Остао је киоск урезан у сећања као подсетник на нека давна времена просперитета, лагоднијег и мирнијег живота. Зато није ни чудо што ће управо тај „црвени” киоск, који увек и није био црвен и није био само намењен за продају куваних виршли и кобаја, бити први експонат будуће Збирке за дизајн 20. века Музеја града Београда.

Творац овог „чуда” био је словеначки дизајнер Саша Јанез Махтиг. На идеју је дошао случајно у разговору 1966. године, а реализација пројекта уследила је већ за годину-две.

– Саша је киоск назвао К-67 по години производње. Киоск је наручио Пољопривредни комбинат „Београд” – ПКБ. Тадашње руководство одлучило је да одређене навике које су биле карактеристичне за Запад, попут брзе хране, уведе и код нас. Расписан је конкурс 1967. године и Саша је као студент победио – каже Јелена Медаковић, директорка Музеја града Београда.

Од тада па до почетка деведесетих израђено је 7.500 киоска, такозваних микроархитектонских модуларних објеката од ојачаног полиестера и полиуретана.

Један који је код нас баш добро очуван нађен је на Копаонику.

– Ових киоска и даље има у нашој земљи, али нису у репрезентативном издању. Многи су преправљени, а неки су завршили и као оставе и шупе. Ми смо имали среће да један фантастично очуван нађемо код домаћина на Копаонику. Он је у њему годинама продавао слатко, џем и ракију. Предложили смо му да га откупимо, на шта је пристао и с тим киоском почели смо формирање збирке дизајна. Када буде завршена стална поставка, киоск ће се наћи у Музеју града Београда у Ресавској улици – рекла је Медаковићева.

Овај киоск је наизглед веома једноставан објекат, али захтеван је за производњу. Идеалан јер може да се постави чак и хеликоптером, а погодан је и да се сложи у различите композиције. Међутим, ни дан-данас није лако направити на тај начин ливени објекат који садржи све.

– У Збирку дизајна 20. века ући ће и предмети и документација из Сава центра до које смо дошли преузимањем његове уметничке збирке. Прво што ћемо преузети из тог конгресног центра јесте мобилијар који је наручен 1976. године. Реч је о педесетак индустријских столица од ливене пластике, са металним ногарима, које су стигле за његово отварање. Осим тога, у Сава центру смо открили толико документоване грађе у вези са Фестом, последњим самитом несврстаних, али и догађајима из деведесетих да смо њима употпунили збирку из културе, историје и уметности – истиче Медаковићева.

Од Балкана до Новог Зеланда и Кеније

Први киоск „К-67” појавио се у Љубљани и у њему се продавала штампа, а онда се „расуо” балканским улицама и широм планете. Било га је у Западној Немачкој, Швајцарској, Шведској, Чехословачкој, Пољској, земљама бившег Совјетског Савеза, Сједињеним Америчким Државама, Јапану, Јордану, Ираку, Аустралији, Новом Зеланду, Кенији… Седамдесетих година киоск је увршћен у колекцију дизајна 20. века њујоршког Музеја модерне уметности (МоМА).

А и намена му је била неограничена. Од продавница брзе хране и новина, преко цвећара, посластичарница, фотокопирница... до метеоролошких станица и кућица за граничну полицију.

Иако га сви памте као „црвени киоск”, он се појављивао и у наранџастој, белој, плавој, зеленој и жутој боји.

Виршла у земички с „пола” киле сенфа

Ништа се, кажу многи житељи престонице, није могло мерити са укусом виршли и љуткастих кобасица купљених на „црвеном” киоску. Вреле, а кад загризеш пуцају да све пршти, па испрскаш и себе и оне поред себе.

– Обично су се виршле стављале у земичке, као душа мекане. Додуше, дешавало се да земичке буду и од јуче, па их она „тетка” са газом на глави и у белим боросанама вади из најлон џакова, што се данас користе кад се кречи да се прекрије под. Ал’ кад она тресне ону земичку напола исечену у папирну кесу, па у њу из воде тек извађене виршле, сипа пола киле сенфа и протури ти кроз шалтерче онако намргођена – једеш да све пуца. Дешавало се и да јој испоруче већу количину јогурта него што је требовала, па си морао и јогурт онај троугласти да купиш, ма ко те пита – сећа се Душанка Симовић времена испред чувених „сенфара”.

А куповали су виршле, каже, сви. И деца и стари, мушки, женски, даме с тек „надрнданим” ’ладним трајнама, другарице, другови с актен-ташнама, бабе и деде с унуцима, заљубљени...

Коментари11
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Bosko Vukov
Vratite ih nazad!
Иван Грозни
Црвени киоск, јогурт у троугластом паковању, црвени пасош и пијаца у Трсту. Естетика самоуправног духовног и материјалног сиромаштва.
Земунац
Ствараоци из области културе су у том добу стварали пуном паром и ко је хтео, а било је лако и поједностављено, могао је да буде духовно богат, а ко није хтео ни много богатије државе нису могле да их натерају на то. А што се тиче материјалног сиромаштва то је тек за дискусију, јер није срећа у конзумеризму у којем данас живимо.
А и ПКБ сте продали
Колико се сећам, тај црвени киоск раширио се по Београду тек у другој половини седамдесетих, неких десетак година након прототипа постављеног у Љубљани. ПКБ јесте био главни наручилац (за СР Србију), али знатно касније него што је киоск пројектован 1967. Крајем шездесетих и почетком седамдестих у Београду су доминирали класични дрвени окер киосци. Наравно, и о њима су се продавале виршле и кобасице са сенфом (или без), уз јогурт или чоколадно млеко. Тих виршли и кобасица није било у малопродаји.
Земунац
Грешите. Киоска је било већ почетком 70-тих. У Земуну је био један испред Дома ваздухопловства, а преко пута биоскопа ''Централ''. Колико се сећам у дрвеним окер киосцима су продавана пецива, бурек и колачи. Један је био испред Земунске гимназије. Касније су се киосци проширили свуда по граду, јер су и други почели да их користе, као нпр. Лутрија.
баба
Подсетих се 1964,5,6 - киоск на улазу у Таш код цркве Светог Марка.... Ред се отегао, а ми клинци ћаскамо и не осећамо да толико чекамо.
nostalgija
Bila jednom jedna zemlja...
Земунац
@Круна За богате, као и данас, све је лепо, а онима осталима, који су у већини?
Круна
Тако је...Краљевина Србија.
Прикажи још одговора

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.