„Црвени киоск” сећа на прошла времена

Мирис тек зготовљених виршли, познатог хот-дога, и чувеног „црвеног” киоска у коме се спремала перјаница брзе хране која је шездесетих година на Исток долазила са Запада многи ни дан-данас не могу да забораве. Остао је киоск урезан у сећања као подсетник на нека давна времена просперитета, лагоднијег и мирнијег живота. Зато није ни чудо што ће управо тај „црвени” киоск, који увек и није био црвен и није био само намењен за продају куваних виршли и кобаја, бити први експонат будуће Збирке за дизајн 20. века Музеја града Београда.

Творац овог „чуда” био је словеначки дизајнер Саша Јанез Махтиг. На идеју је дошао случајно у разговору 1966. године, а реализација пројекта уследила је већ за годину-две.

– Саша је киоск назвао К-67 по години производње. Киоск је наручио Пољопривредни комбинат „Београд” – ПКБ. Тадашње руководство одлучило је да одређене навике које су биле карактеристичне за Запад, попут брзе хране, уведе и код нас. Расписан је конкурс 1967. године и Саша је као студент победио – каже Јелена Медаковић, директорка Музеја града Београда.

Од тада па до почетка деведесетих израђено је 7.500 киоска, такозваних микроархитектонских модуларних објеката од ојачаног полиестера и полиуретана.

Један који је код нас баш добро очуван нађен је на Копаонику.

– Ових киоска и даље има у нашој земљи, али нису у репрезентативном издању. Многи су преправљени, а неки су завршили и као оставе и шупе. Ми смо имали среће да један фантастично очуван нађемо код домаћина на Копаонику. Он је у њему годинама продавао слатко, џем и ракију. Предложили смо му да га откупимо, на шта је пристао и с тим киоском почели смо формирање збирке дизајна. Када буде завршена стална поставка, киоск ће се наћи у Музеју града Београда у Ресавској улици – рекла је Медаковићева.

Овај киоск је наизглед веома једноставан објекат, али захтеван је за производњу. Идеалан јер може да се постави чак и хеликоптером, а погодан је и да се сложи у различите композиције. Међутим, ни дан-данас није лако направити на тај начин ливени објекат који садржи све.

– У Збирку дизајна 20. века ући ће и предмети и документација из Сава центра до које смо дошли преузимањем његове уметничке збирке. Прво што ћемо преузети из тог конгресног центра јесте мобилијар који је наручен 1976. године. Реч је о педесетак индустријских столица од ливене пластике, са металним ногарима, које су стигле за његово отварање. Осим тога, у Сава центру смо открили толико документоване грађе у вези са Фестом, последњим самитом несврстаних, али и догађајима из деведесетих да смо њима употпунили збирку из културе, историје и уметности – истиче Медаковићева.

Од Балкана до Новог Зеланда и Кеније

Први киоск „К-67” појавио се у Љубљани и у њему се продавала штампа, а онда се „расуо” балканским улицама и широм планете. Било га је у Западној Немачкој, Швајцарској, Шведској, Чехословачкој, Пољској, земљама бившег Совјетског Савеза, Сједињеним Америчким Државама, Јапану, Јордану, Ираку, Аустралији, Новом Зеланду, Кенији… Седамдесетих година киоск је увршћен у колекцију дизајна 20. века њујоршког Музеја модерне уметности (МоМА).

А и намена му је била неограничена. Од продавница брзе хране и новина, преко цвећара, посластичарница, фотокопирница... до метеоролошких станица и кућица за граничну полицију.

Иако га сви памте као „црвени киоск”, он се појављивао и у наранџастој, белој, плавој, зеленој и жутој боји.

Виршла у земички с „пола” киле сенфа

Ништа се, кажу многи житељи престонице, није могло мерити са укусом виршли и љуткастих кобасица купљених на „црвеном” киоску. Вреле, а кад загризеш пуцају да све пршти, па испрскаш и себе и оне поред себе.

– Обично су се виршле стављале у земичке, као душа мекане. Додуше, дешавало се да земичке буду и од јуче, па их она „тетка” са газом на глави и у белим боросанама вади из најлон џакова, што се данас користе кад се кречи да се прекрије под. Ал’ кад она тресне ону земичку напола исечену у папирну кесу, па у њу из воде тек извађене виршле, сипа пола киле сенфа и протури ти кроз шалтерче онако намргођена – једеш да све пуца. Дешавало се и да јој испоруче већу количину јогурта него што је требовала, па си морао и јогурт онај троугласти да купиш, ма ко те пита – сећа се Душанка Симовић времена испред чувених „сенфара”.

А куповали су виршле, каже, сви. И деца и стари, мушки, женски, даме с тек „надрнданим” ’ладним трајнама, другарице, другови с актен-ташнама, бабе и деде с унуцима, заљубљени...