Školuj stručnjaka pa u inostranstvo

Čitamo nove-stare vesti o odlasku mladih stručnjaka iz Srbije na Zapad. Procene Programa za razvoj UN dokazuju da će direktna posledica odliva mozgova u naučnim, tehnološkim i inovacionim sektorima za Srbiju značiti gubitak od oko devet milijardi dolara. Dalje, Srbiju napušta trećina s fakultetskim obrazovanjem, a u poslednjih 20 godina Srbiju je napustilo devet odsto naučnih istraživača koji su već imali objavljene radove u zemlji.

Već tri decenije čitamo slične vesti o odlasku intelektualnog (socijalnog) kapitala iz Srbije. Da li nam preostaje nemo posmatranje tog procesa ili se može nešto preduzeti da se bar umanji ako ne i zaustavi višestruki udar na razvoj Srbije?

Na prvom mestu problem intelektualne emigracije (egzodusa) mora da započne pitanjem da li društvo prepoznaje taj problem kao prioritetan ili ga marginalizuje. U Srbiji ovo pitanje sporadično se pokrene u stručnoj javnosti, a na nivou donosilaca odluka skoro da ne postoji. Ono što se na margini ovog po posledicama izuzetno krupnog problema može pročitati svodi se na dva predloga rešenja.

Prvi obuhvata koncept ekonomske politike koji bi poboljšanjem materijalnih i privrednih prilika u društvu pozitivno uticao na stavove mladih stručnjaka i naučnika prema odlasku iz Srbije. Ali ne treba imati iluzije: odlaze i zaposleni stručnjaci, veća primanja na Zapadu uvek su privlačna. Drugi predlog računa da se veliki broj stručnjaka i naučnika već nalazi u razvijenim društvima, ali da će se oni vratiti. Očigledno se računa na pretpostavljenu želju i patriotsku svest iseljenih naučnika i stručnjaka. Ima takvih primera, ali nije broj baš za pohvalu.

Stvar je mnogo ozbiljnija. Grubi podaci govore da je u poslednjih dvadeset godina oko 40.000 mladih visokoobrazovanih stručnjaka iz Srbije otišlo na Zapad. Ako školovanje jednog visokoobrazovanog stručnjaka, po podacima iz 2010. godine, iznosi oko 300.000 dolara, Srbija je uložila 12 milijardi dolara za školovanje svojih građana da bi oni otišli u inostranstvo! I ne samo to. Nije u pitanju samo odlazak intelektualnog kapitala. Odlazak mladih iz zemlje, „odlazak” je i prirodnog priraštaja. Demografski udarac zadaju mladi koji osnivaju porodice u inostranstvu i ostaju u zapadnim državama. To je doprinos demografskom padu Srbije, u kojoj godišnje nestane grad od 30.000 stanovnika. Dakle, činjenice su zabrinjavajuće: Srbija školuje stručne kadrove za zapadne države i pritom potkopava svoj prirodni priraštaj!

Šta da učini Srbija da bi se ovaj apsurd u razvojnim strategijama društva otklonio, a da pritom poštuje demokratska načela individualnog života?

Ključno je pitanje o kakvoj obrazovnoj politici Srbije je reč kada se razmišlja o odlivu mozgova? Da li je ona činilac pospešivanja ili ublažavanja ovog socijalno-ekonomskog i naučnog trenda? Zapravo, ovo je jedno od najvažnijih državnih pitanje, bez ikakve sumnje.

Kakva je uloga i mesto intelektualnog kapitala u strukturi razvojnih ciljeva kao i način finansiranja „domaćih mozgova”? Razmatranjem ovih elementa obrazovne politike dolazimo do saznanja o odnosu ulaganje u obrazovanje i koristi od uloženih sredstava. Prema postojećem stanju u Srbiji, ova problematika skoro da ne postoji. Izgleda da se rado prihvata uloga Srbije kao regrutnog centra naučnih i stručnih kadrova za razvijene države Zapada.

Kada država ulaže u obrazovanje, pitanje koje javnost postavlja svakako je – Kako se koriste sredstva iz budžeta i kakvi su rezultati? Standardan odgovor je da obrazovni sistem kvalitetnom nastavom obrazuje kadrove spremne za obavljanje radno-proizvodnih i društvenih uloga. Ali tu se tek otvara problem. Jedan broj stručnjaka koji izađe iz državnog sistema obrazovanja zapošljava se u Srbiji, a jedan manji broj, ali decenijama nesmanjeni, odlazi u države Zapada i tamo realizuje svoja stručna znanja.

Zahvaljujući svojim materijalno-finansijskim prednostima zapadne države su u mogućnosti da privuku srpske stručnjake u svoje zemlje i koriste njihova znanja. To je problem za nedovoljno razvijena društva među kojima je i Srbija: odvođenje talenata iz nerazvijenih zemalja, a oni se realizuju u drugim razvijenim društvima. Kako da se zaštite vlastiti interesi kada su u pitanju visokoobrazovani kadrovi? Ukoliko se ostane dosledno načelu slobodnog izbora životnog puta svakog građanina, pravu pojedinca da bira svoj životni put, onda jedini razumni instrument koji je na raspolaganju državi može da bude vraćanje uloženog novca koji je uložen u njegovo obrazovanje. Svaki student može da stekne visoka znanja u državi, a može da ga realizuje u inostranstvu ili kod kuće u skladu s ličnom slobodom. Ukoliko je ovo prvo, onda se mora obavezati da, u racionalnoj proceduri, vrati uložen novac u državni budžet iz koga su građani finansirali njegovo stručno i naučno obrazovanje.

Država ulaže velika sredstva u školovanje stručnjaka koji odlaze u drugu državu i doprinose njenom društvenom razvoju. Reč je o tome da se investira u darovite za drugog, a ne za sebe. Međutim, država koristi novac svih građana poreskih obveznika koji ne mogu da pristanu na okolnost da svojim novcem finansiraju kadrove za razvoj drugih društava.

Dakle, jedino finansijsko, demokratsko, razumno sredstvo obrazovne državne politike u rešavanju problema odliva mozgova bilo bi – vrati u državni budžet novac koji je utrošila za tvoje školovanje onda kada počneš da zarađuješ u nekoj zapadnoj državi. Slobodan si da biraš državu u kojoj ćeš da radiš, ali moralno je i pravično da se vrate sredstva onima koji su ti omogućili školovanje u Srbiji.

Naučni savetnik u penziji