Школуј стручњака па у иностранство

Читамо нове-старе вести о одласку младих стручњака из Србије на Запад. Процене Програма за развој УН доказују да ће директна последица одлива мозгова у научним, технолошким и иновационим секторима за Србију значити губитак од око девет милијарди долара. Даље, Србију напушта трећина с факултетским образовањем, а у последњих 20 година Србију је напустило девет одсто научних истраживача који су већ имали објављене радове у земљи.

Већ три деценије читамо сличне вести о одласку интелектуалног (социјалног) капитала из Србије. Да ли нам преостаје немо посматрање тог процеса или се може нешто предузети да се бар умањи ако не и заустави вишеструки удар на развој Србије?

На првом месту проблем интелектуалне емиграције (егзодуса) мора да започне питањем да ли друштво препознаје тај проблем као приоритетан или га маргинализује. У Србији ово питање спорадично се покрене у стручној јавности, а на нивоу доносилаца одлука скоро да не постоји. Оно што се на маргини овог по последицама изузетно крупног проблема може прочитати своди се на два предлога решења.

Први обухвата концепт економске политике који би побољшањем материјалних и привредних прилика у друштву позитивно утицао на ставове младих стручњака и научника према одласку из Србије. Али не треба имати илузије: одлазе и запослени стручњаци, већа примања на Западу увек су привлачна. Други предлог рачуна да се велики број стручњака и научника већ налази у развијеним друштвима, али да ће се они вратити. Очигледно се рачуна на претпостављену жељу и патриотску свест исељених научника и стручњака. Има таквих примера, али није број баш за похвалу.

Ствар је много озбиљнија. Груби подаци говоре да је у последњих двадесет година око 40.000 младих високообразованих стручњака из Србије отишло на Запад. Ако школовање једног високообразованог стручњака, по подацима из 2010. године, износи око 300.000 долара, Србија је уложила 12 милијарди долара за школовање својих грађана да би они отишли у иностранство! И не само то. Није у питању само одлазак интелектуалног капитала. Одлазак младих из земље, „одлазак” је и природног прираштаја. Демографски ударац задају млади који оснивају породице у иностранству и остају у западним државама. То је допринос демографском паду Србије, у којој годишње нестане град од 30.000 становника. Дакле, чињенице су забрињавајуће: Србија школује стручне кадрове за западне државе и притом поткопава свој природни прираштај!

Шта да учини Србија да би се овај апсурд у развојним стратегијама друштва отклонио, а да притом поштује демократска начела индивидуалног живота?

Кључно је питање о каквој образовној политици Србије је реч када се размишља о одливу мозгова? Да ли је она чинилац поспешивања или ублажавања овог социјално-економског и научног тренда? Заправо, ово је једно од најважнијих државних питање, без икакве сумње.

Каква је улога и место интелектуалног капитала у структури развојних циљева као и начин финансирања „домаћих мозгова”? Разматрањем ових елемента образовне политике долазимо до сазнања о односу улагање у образовање и користи од уложених средстава. Према постојећем стању у Србији, ова проблематика скоро да не постоји. Изгледа да се радо прихвата улога Србије као регрутног центра научних и стручних кадрова за развијене државе Запада.

Када држава улаже у образовање, питање које јавност поставља свакако је – Како се користе средства из буџета и какви су резултати? Стандардан одговор је да образовни систем квалитетном наставом образује кадрове спремне за обављање радно-производних и друштвених улога. Али ту се тек отвара проблем. Један број стручњака који изађе из државног система образовања запошљава се у Србији, а један мањи број, али деценијама несмањени, одлази у државе Запада и тамо реализује своја стручна знања.

Захваљујући својим материјално-финансијским предностима западне државе су у могућности да привуку српске стручњаке у своје земље и користе њихова знања. То је проблем за недовољно развијена друштва међу којима је и Србија: одвођење талената из неразвијених земаља, а они се реализују у другим развијеним друштвима. Како да се заштите властити интереси када су у питању високообразовани кадрови? Уколико се остане доследно начелу слободног избора животног пута сваког грађанина, праву појединца да бира свој животни пут, онда једини разумни инструмент који је на располагању држави може да буде враћање уложеног новца који је уложен у његово образовање. Сваки студент може да стекне висока знања у држави, а може да га реализује у иностранству или код куће у складу с личном слободом. Уколико је ово прво, онда се мора обавезати да, у рационалној процедури, врати уложен новац у државни буџет из кога су грађани финансирали његово стручно и научно образовање.

Држава улаже велика средства у школовање стручњака који одлазе у другу државу и доприносе њеном друштвеном развоју. Реч је о томе да се инвестира у даровите за другог, а не за себе. Међутим, држава користи новац свих грађана пореских обвезника који не могу да пристану на околност да својим новцем финансирају кадрове за развој других друштава.

Дакле, једино финансијско, демократско, разумно средство образовне државне политике у решавању проблема одлива мозгова било би – врати у државни буџет новац који је утрошила за твоје школовање онда када почнеш да зарађујеш у некој западној држави. Слободан си да бираш државу у којој ћеш да радиш, али морално је и правично да се врате средства онима који су ти омогућили школовање у Србији.

Научни саветник у пензији