Kozaračke jagode

Jutarnji sunčevi zraci probijali su krošnje drveća na kozaračkom proplanku. Manja grupa izbeglica iz Potkozarja smestila se na ovoj padini Kozare. Bežeći od ustaškog terora sakrili su se u ovaj izbeglički logor u proleće 1942. godine. Pridružila im se i jedna porodica iz „kaurske” Dubice – moja majka, starija i mlađa sestra i ja. Otac Stevan i sedamnaestogodišnji brat Mitar nalazili su se negde u Kozari s partizanskim odredom koji je pokušao da probije nemačko-ustaški obruč koji se stezao oko Kozare početkom juna 1942. godine.

Tog jutra, dok su deca spavala ispod zaprežnih kola, majka je krenula u šumu da nakupi naramak suvog granja, kako bi založila vatru na kojoj će u bakarnom kotlu zakuvati kačamak za doručak, ručak i večeru. Nemanje soli bilo je ozbiljan problem, ali gladna deca nisu mnogo marila za taj kulinarski nedostatak.

Deca su se probudila i jedno po jedno izvlačila ispod zaprežnih kola. Proplanak, jutarnjim suncem obasjan, izazivački je delovao na decu. Krenuli su da švrljaju oko zbega. Ja sam (imao sam tada šest godina) primetio ispod jednog grma gomilu šumskih jagoda. Nas troje dece seli smo na travu oko grma i počeli da ih beremo i jedemo. Najmlađa sestra, dvogodišnja Mara, punih usta uzvikivala je: „Jagode, jagode!” Kada smo obrali jagode ispod prvog grma, krenuli smo ka drugom, trećem, i tako redom. Nismo primetili da smo zašli dublje u šumu i da smo izgubili iz vida izbeglički logor.

U „kaurskoj” Dubici na Jelasu – ravnoj poljani, Nemci su improvizovali aerodrom i upravo s ove poljane, udaljene 30–40 kilometara od Kozare, poletali su nemački avioni „meseršmit” ili, kako ih je narod nazivao, „štuke”, koji su napadali partizanski odred, ali i sve živo što se nalazilo u Kozari. Posebno su bile zastrašujuće sirene koje su piloti uključivali prelećući iznad zbegova.

Tog jutra, dok smo brali jagode u Kozari, poletela je sa Jelasa ka Kozari jedna „štuka”. I baš kada je nadletala zbeg, pored kojeg smo brali jagode, pilot je uključio sirenu, koja je i kod odraslih, a pogotovo kod dece, svojim prodornim zvukom izazivala veliki strah. Tog jutra pilot, nazovimo ga „veseli Fric”, bio je „dobre volje” i nije pucao po zbegu, kako se to inače dešavalo.

Mi smo primetili avion, a zatim čuli prodoran, zastrašujući zvuk sirene, uspaničili se i krenuli da trčimo ka zbegu. Međutim, dvogodišnja sestra Mara, koju je za ruku držala desetogodišnja sestra Dušanka, nije mogla da trči. U velikom strahu i panici, Dušanka je ispustila Marinu ruku i nastavila da trči, a za njom sam trčao i ja. Dvogodišnja devojčica ostala je sama u šumi. Kad smo pretrčali 100–200 metara, zastao sam, zaplakao i starijoj sestri prekorno dobacio: „Ostavili smo Maru!” Vratili smo se na mesto gde smo je ostavili, a Mara je sedela na travi ispod grma, nasmešila se i dečjim glasom uzviknula: „Jagode!”

Vratili smo se u zbeg, Mara na leđima sestre Dušanke. Doručkovali smo kačamak koji je majka u međuvremenu skuvala, ne primetivši da je neslan – što zbog straha, što zbog gladi.

U toku doručka prepričavali smo majci događaj iz šume. I dvogodišnja Mara kazala je svoje viđenje događaja: „Puno jagoda!”

Prof. dr Slobodan Čikarić,
univerzitetski profesor u penziji i autor knjige „Preko trnja do zvezda”