Козарачке јагоде

Јутарњи сунчеви зраци пробијали су крошње дрвећа на козарачком пропланку. Мања група избеглица из Поткозарја сместила се на овој падини Козаре. Бежећи од усташког терора сакрили су се у овај избеглички логор у пролеће 1942. године. Придружила им се и једна породица из „каурске” Дубице – моја мајка, старија и млађа сестра и ја. Отац Стеван и седамнаестогодишњи брат Митар налазили су се негде у Козари с партизанским одредом који је покушао да пробије немачко-усташки обруч који се стезао око Козаре почетком јуна 1942. године.

Тог јутра, док су деца спавала испод запрежних кола, мајка је кренула у шуму да накупи нарамак сувог грања, како би заложила ватру на којој ће у бакарном котлу закувати качамак за доручак, ручак и вечеру. Немање соли било је озбиљан проблем, али гладна деца нису много марила за тај кулинарски недостатак.

Деца су се пробудила и једно по једно извлачила испод запрежних кола. Пропланак, јутарњим сунцем обасјан, изазивачки је деловао на децу. Кренули су да шврљају око збега. Ја сам (имао сам тада шест година) приметио испод једног грма гомилу шумских јагода. Нас троје деце сели смо на траву око грма и почели да их беремо и једемо. Најмлађа сестра, двогодишња Мара, пуних уста узвикивала је: „Јагоде, јагоде!” Када смо обрали јагоде испод првог грма, кренули смо ка другом, трећем, и тако редом. Нисмо приметили да смо зашли дубље у шуму и да смо изгубили из вида избеглички логор.

У „каурској” Дубици на Јеласу – равној пољани, Немци су импровизовали аеродром и управо с ове пољане, удаљене 30–40 километара од Козаре, полетали су немачки авиони „месершмит” или, како их је народ називао, „штуке”, који су нападали партизански одред, али и све живо што се налазило у Козари. Посебно су биле застрашујуће сирене које су пилоти укључивали прелећући изнад збегова.

Тог јутра, док смо брали јагоде у Козари, полетела је са Јеласа ка Козари једна „штука”. И баш када је надлетала збег, поред којег смо брали јагоде, пилот је укључио сирену, која је и код одраслих, а поготово код деце, својим продорним звуком изазивала велики страх. Тог јутра пилот, назовимо га „весели Фриц”, био је „добре воље” и није пуцао по збегу, како се то иначе дешавало.

Ми смо приметили авион, а затим чули продоран, застрашујући звук сирене, успаничили се и кренули да трчимо ка збегу. Међутим, двогодишња сестра Мара, коју је за руку држала десетогодишња сестра Душанка, није могла да трчи. У великом страху и паници, Душанка је испустила Марину руку и наставила да трчи, а за њом сам трчао и ја. Двогодишња девојчица остала је сама у шуми. Кад смо претрчали 100–200 метара, застао сам, заплакао и старијој сестри прекорно добацио: „Оставили смо Мару!” Вратили смо се на место где смо је оставили, а Мара је седела на трави испод грма, насмешила се и дечјим гласом узвикнула: „Јагоде!”

Вратили смо се у збег, Мара на леђима сестре Душанке. Доручковали смо качамак који је мајка у међувремену скувала, не приметивши да је неслан – што због страха, што због глади.

У току доручка препричавали смо мајци догађај из шуме. И двогодишња Мара казала је своје виђење догађаја: „Пуно јагода!”

Проф. др Слободан Чикарић,
универзитетски професор у пензији и аутор књиге „Преко трња до звезда”