Smrtnost od kovida do 14 puta veća kod nevakcinisanih ljudi

Iako se ne zna gde je tačno i pod kakvim okolnostima nastao omikron soj virusa korona, poznato je da je prvi put prijavljen Svetskoj zdravstvenoj organizaciji 24. novembra u Južnoafričkoj Republici. Od tada do danas ova varijanta kovida prijavljena je u više od 90 država, među kojima je i Srbija. Lekari strahuju da će omikron uskoro postati dominantan u celom svetu jer se mnogo brže širi u odnosu na ostale varijante i da zato postoji mogućnost da bolnice neće moći da izdrže ogroman priliv zaraženih građana.

U razgovoru za „Politiku”, anesteziolog dr Nebojša Knežević, redovni profesor hirurgije i anesteziologije na Univerzitetu Ilinois u SAD, šef za nauku i istraživanje jedne od najprestižnijih bolnica „Advokat Ilinois Masonik”, gde vodi i odeljenje za terapiju bola i centar za kliničko ispitivanje lekova, ističe da je problem sa ovom varijantom virusa što je mnogo infektivnija jer se čak 70 puta brže razmnožava i mnogo lakše prenosi od ostalih, do sada registrovanih, sojeva korone.

„Na svu sreću, trenutni podaci pokazuju da ova varijanta virusa manje infiltrira pluća, tako da se iskreno nadam da ćemo bez obzira na povećan broj hospitalizovanih pacijenata imati manje teških slučajeva koji zahtevaju stavljanje na mehaničku ventilaciju”, ističe dr Knežević.

Koliko je u SAD prisutan omikron soj i koji su njegovi simptomi?

Prvi slučaj infekcije omikron varijantom registrovan je 1. decembra u SAD, a trenutno više od 73 odsto zaraženih ima omikron soj virusa. Njegova dobra strana je da je, za sada, simptomatologija lakša od prethodnih varijanti i sastoji se od glavobolje, curenja nosa, kašlja i malaksalosti.

Koliko su ugroženi vakcinisani i oni koji su preležali virus, budući da neka istraživanja pokazuju da omikron zaobilazi imunitet ovih grupa ljudi?

Omikron varijanta ima veliki broj mutacija na spajk proteinu. Studija koju su pre neki dan objavile u časopisu „Nejčur” kolege sa Univerziteta Kolumbija u Njujorku, koju su radili u saradnji s kolegama iz Hongkonga, obuhvata testiranje antitela ljudi koji su preležali kovid 19 ili primili različite vakcine odobrene od strane Svetske zdravstvene organizacije (SZO). Studija je pokazala da su samo dve od 19 vrsta testiranih antitela neutralisali omikron varijantu. Tako da je zaključak da preležana bolest ili vakcinacija teško mogu da spreče infekciju omikron varijantom, ali mogu pomoći da ta infekcija bude blaža, da bolest kraće traje i da ne zahteva bolničko lečenje kod zaraženih.

Da li istraživanja pokazuju da kod nevakcinisanih osoba postoji znatno veća šansa da izgube život zbog kovida nego kod vakcinisanih?

Tačno je da, bez obzira na smanjenu efikasnost vakcina na omikron varijantu, i dalje znamo da je oko osam puta veća šansa za hospitalizaciju kod nevakcinisanih osoba u poređenju s vakcinisanim. Što se smrtnosti tiče, postoje razne studije koje pokazuju da je smrtnost između 11 i 14 puta veća kod nevakcinisanih u odnosu na vakcinisane osobe. Tako da smanjena efikasnost vakcina na omikron varijantu ne treba da obeshrabri ljude koji nisu završili svoj proces vakcinacije. Istraživanja takođe pokazuju da osobe koje su primile buster dozu imaju bolju zaštitu od onih koji su primili dve doze i sada se u SAD intenzivno razmišlja o uvođenju obavezne buster (treće) doze za sve građane.

Budući da pratite epidemijsku situaciju u Srbiji, koliko ste zadovoljni merama koje važe u našoj zemlji i šta mislite da treba još uraditi kako bismo imali manje obolelih i preminulih od kovida?

Na svu sreću, trenutna epidemijska situacija u Srbiji nije zabrinjavajuća. S obzirom na to da se omikron varijanta širi svetom i postaje dominantna, mislim da pooštravanje mera može da spreči nagli porast slučajeva oko i posle novogodišnjih i božićnih praznika. Ono što je trebalo odavno da se uradi jeste uvođenje celodnevnih kovid propusnica za ulazak u sve zatvorene prostorije (restorane, teretane, pozorišta, bioskope, koncerte i druga okupljanja u zatvorenom). U SAD nam je mnogo pomogla obavezna vakcinacija zdravstvenih radnika, zaposlenih u školama, na univerzitetima, u javnim ustanovama, vojsci, policiji…

Bili ste prošle godine potpisnik peticije lekara u kojoj se tražilo da se u Srbiji izabere novi Krizni štab za suzbijanje kovida 19. Zbog čega?

To je tačno. Krajem jula 2020. godine bio sam jedan od potpisnika peticije „Ujedinjeni protiv kovida”, nezadovoljan tadašnjim radom Kriznog štaba, vođenjem pandemije, koji je išao od potpunog zatvaranja, nehumanih mera (posebno prema starijoj populaciji), do potpunog ukidanja mera koje su kasnije rezultirale mnogo gorim talasom kovida 19 u kom su živote izgubile i mnoge kolege iz Srbije.

Pre gotovo dve decenije otišli ste iz Srbije u SAD. Po čemu se tamo razlikuje rad lekara u odnosu na onaj u našoj državi?

Krajem oktobra se navršilo 18 godina od mog odlaska iz Srbije. Glavna razlika je u organizaciji zdravstvenog sistema, bolnica, kao i zdravstvenog osiguranja. Najsvežiji primer bio bi kako se pandemija kovida odrazila na zdravstveni sistem u Srbiji i SAD. U bolnici u kojoj radim mi smo 14. marta 2020. zatvorili operacione sale za sve elektivne hirurške intervencije, ali smo već 18. maja 2020. godine otvorili operacione sale za pacijente koje nisu zahtevali bolničko lečenje posle intervencije i već krajem juna otvorili smo se i za bolesnike koji leže. Bez obzira na brojeve obolelih, u svakom sledećem talasu kovida mi smo obavljali operacije, preglede i sve druge intervencije s najmanje 70 odsto kapaciteta, što, nažalost, nije bila situacija u Srbiji. Kod nas su veliku cenu platile i kolege različitih specijalnosti koje su prebacivane iz svojih bolnica i dane i noći provodili po kovid bolnicama, kao i drugi nekovid pacijenti koji su mnogo duže čekali na operacije, preglede i medicinsku negu koja nije bila mnogo uskraćena pacijentima u SAD.

Koliko vam znači to što ste više puta izabrani za najboljeg doktora u svojoj oblasti u SAD? I ko vam je dao nadimak Nik?

Svaka od tih nagrada, bez obzira na to da li dolazi od strane pacijenata, kolega, studenata i specijalizanata, značajna mi je i draga jer pokazuje da sav uloženi trud i odricanja nisu bili uzalud, kao i da se moj trud i rad poštuje. Nadimak Nik je nastao sredinom 2009. godine kada sam počeo da radim u bolnici u kojoj se sada nalazim jer mi je sekretarica katedre tada rekla da „nema šanse da zapamti ni ime ni prezime i da će to biti vrlo teško za Amerikance, te da je bolje da kažem svoj nadimak”. Na engleskom se nadimak kaže „niknejm”, pa sam ja više u šali rekao „onda Nik” i tako sam za nekoliko minuta dobio identifikacionu karticu za ulazak u bolnicu – dr Nik Knežević. Ono što je meni zanimljivo je činjenica da me osim studenata i kolega iz Amerike tim nadimkom sada zovu i mnoge kolege u Srbiji.

Oko 20 odsto populacije muči hronični bol

Budući da se bavite terapijom bola, postoji li neki spasonosni lek koji može da pomogne ljudima da više nemaju hronične bolove?

Vodim Centar za klinička istraživanja novih preparata i lekova za terapiju hroničnog bola u mojoj bolnici. Postoji veliki broj novih lekova koji pokazuju obećavajuće rezultate, a koji bi trebalo da u narednih godinu-dve ugledaju svetlost dana. Međutim, hronični bol je vrlo kompleksan problem koji sadrži nekoliko različitih komponenti, pored traume, degenerativnih i strukturnih promena, a često imamo uključenu i psihološku komponentu. Pacijenti sa dugotrajnim bolovima završe sa anksioznošću i depresijom, a neretko viđamo i slučajeve da pacijenti neke svoje emotivne, porodične i druge probleme „somatizuju” i manifestuju u bol. Ukoliko bolu ne pristupimo sa svih strana i ne rešimo sve ove komponente, teško možemo da pričamo o boljitku jer se negde oko 20 odsto populacije svakodnevno nosi sa bolom.