Hristov sledbenik iz Morače

Podgorica – Blaženopočivši mitropolit Amfilohije tihuje u kripti Hrama Hristovog Rođenja u Podgorici, koji je za života izgradio. Godina i malo više je prošlo otkako ode Gospodu na dar, a meni se čini da ga viđam podno Moračkog manastira kako s bremenom briga i kamenovanja odlazi put zavičaja u Radovićima, a naveče se vraća do Cetinja i Ostroškog manastira. Gazi stopama Svetog Simeona i Svetog Save.

Posle mitropolitovog dolaska na Cetinje malo je bilo onih koji ga nisu kamenovali. On, Hristov sledbenik, blagosiljao je ih sakupljajući na svom ramenu sve nemaštine, pakosti, izmišljotine, neistine, predrasude, sve te sitne ljudske grehove, hodeći s teretom tog i takvog zavežljaja Crnom Gorom, ne dozvoljavajući da trunka sene padne na nejaka pleća njegovog ponosnog naroda.

Poput vladike Nikolaja Velimirovića, sve što je kazivao vezivao je za nebo. Pod tim čudesnim svodom zapevao je sa svojim narodom, braneći svetinje od represije jednog odnarođenog režima čija je namera bila oduzimanje od duše, ali i imovine Mitropolije crnogorsko-primorske Srpske pravoslavne crkve.

Kada je došao u Crnu Goru, beše to teško doba. Opustela i zapuštena imovina nakon duge komunističke vlasti, gde je bio pokoji sveštenik. Malo gde su zvona zvonila. Slavski su se kolači rezali samo u malobrojnim kućama, sveštenici ni noću nisu smeli da dolaze, a u novinama i u emisijama elektronskih medija MCP je bila pod embargom komunističke vlasti.

Sa trona Svetog Petra Cetinjskog Amfilohije je obnovio oko 700 manastira i crkava, sagradio dva veličanstvena hrama u Baru i Podgorici, izgradio dvadeset Njegoševih kapelica u Crnoj Gori, na Kosovu i Metohiji, u Republici Srpskoj. Sada već davne 1992. godine pokrenuo je čuveno glasilo Crnogorsko-primorske mitropolije „Svetigora”, ali i istoimenu izdavačku delatnost, a zatim i radio Svetigora 1998. godine.

Nakon svega, čini mi se da su sve njegove molitve i sva neimarstva u stvari bili jedna velika i usrdna molitva i pregršt nadljudskih pregnuća za povratak Njegoševe zavetne kapele na Lovćenu. Pamti se njegova rečenica koju je objavila „Politika” sredinom septembra 2020: „Neću umreti, a da na vrh Lovćena ne vratim Crkvu Svetog Petra Cetinjskog i kao narod ispunimo Njegošev zavet. Nemoj da misliš da sam star za to. Ne, Gospod će je, za moga života, vratiti tamo gde je i bila”, kazao mi je tada mitropolit. Povratkom na Lovćen skinulo bi se, kako je kazao, prokletstvo sa celog naroda. Još 2013, kada se navršilo dvesta godina od rođenja Petra Drugog Petrovića Njegoša, zatražio je zvanično od tadašnjeg predsednika Vlade Crne Gore obnovu Crkve Svetog Petra Cetinjskog na Lovćenu. I, naravno, nije bilo odgovora.

„Dobro zapamti”, kazao mi je jednom prilikom mitropolit, „obaveza je moja i onih koji će doći posle mene da izgradimo Crkvu Svete Trojice na prostoru između Biljarde i Vladinog doma, za koju je amanet dao kralja Nikola. Tu je i kamen temeljac.” Nameravao je da u Crkvi Svete Trojice pohrani tri velike hrišćanske svetinje: ikonu Filermosu, česticu Časnog krsta i ruku koja je krstila Hrista Gospoda. Samo koji mesec kasnije, u manastiru Morači, kada je uručivao nagrade „Trga od ćirilice”, mitropolit mi kaže da narednog dana idemo u moračko selo Vrujca, gde podiže prvi hram posvećen patrijarhu srpskom Gavrilu Dožiću.

S radošću reče: „Biće to dvadeseta crkva koja je sletela s Lovćena.”

Mitropolit iz Bara Radovića, nadomak Kolašina, stekao je brojna zvanja, među njima i počasni doktorat Instituta Svetog Sergija u Parizu, govorio je sedam jezika. Bio je i zamenik srpskog patrijarha Pavla za vreme njegove bolesti, a nakon njegovog upokojenja Amfilohije je izabran za mestobljustitelja (čuvar trona prim. aut.) patrijaraškog trona.

One noći, 30. oktobra 2020, kada se mitropolit oprostio od ovozemaljskog života i podario ga Gospodu na radost, govorio je snažnije i jače nego ikada pre. Sada u kripti veličanstvenog zdanja, večnoj kući svakog vernika i privremenoj mitropolita Amfilohija, sluša poeziju. Objavljena su mu sabrana dela u više od 40 knjiga, a očekuje sa još njih desetak. Njegove pesme pohranjene su u knjizi „Treptaji neizrecivog”. Amfilohije je bio monah sa dušom deteta koji je istine u stihovima ispisivao na papirićima i kasnije pohranjivao u knjige. Pesnik u mantiji gradio je hram u Podgorici i svoje večno počivalište.

Da će u podgoričkom hramu počivati, rekao je jedne književne večeri kada je slušao poeziju pesnika Udruženja književnika Crne Gore, čiji je bio najugledniji član. Kazao je: „Ovo je pravo mesto za poeziju, promocije knjiga… Mislio je o svemu tvoj mitropolit. Vidiš, tamo desno počivaću i slušaću poeziju. Poezija je život i nakon smrti.” Ovaj „bosonogi dečak iz Morače” bio je i ostao zaštitnik pesnika i poezije, za koju je znao da je večna.