Христов следбеник из Мораче

Подгорица – Блаженопочивши митрополит Амфилохије тихује у крипти Храма Христовог Рођења у Подгорици, који је за живота изградио. Година и мало више је прошло откако оде Господу на дар, а мени се чини да га виђам подно Морачког манастира како с бременом брига и каменовања одлази пут завичаја у Радовићима, а навече се враћа до Цетиња и Острошког манастира. Гази стопама Светог Симеона и Светог Саве.

После митрополитовог доласка на Цетиње мало је било оних који га нису каменовали. Он, Христов следбеник, благосиљао је их сакупљајући на свом рамену све немаштине, пакости, измишљотине, неистине, предрасуде, све те ситне људске грехове, ходећи с теретом тог и таквог завежљаја Црном Гором, не дозвољавајући да трунка сене падне на нејака плећа његовог поносног народа.

Попут владике Николаја Велимировића, све што је казивао везивао је за небо. Под тим чудесним сводом запевао је са својим народом, бранећи светиње од репресије једног однарођеног режима чија је намера била одузимање од душе, али и имовине Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве.

Када је дошао у Црну Гору, беше то тешко доба. Опустела и запуштена имовина након дуге комунистичке власти, где је био покоји свештеник. Мало где су звона звонила. Славски су се колачи резали само у малобројним кућама, свештеници ни ноћу нису смели да долазе, а у новинама и у емисијама електронских медија МЦП је била под ембаргом комунистичке власти.

Са трона Светог Петра Цетињског Амфилохије је обновио око 700 манастира и цркава, саградио два величанствена храма у Бару и Подгорици, изградио двадесет Његошевих капелица у Црној Гори, на Косову и Метохији, у Републици Српској. Сада већ давне 1992. године покренуо је чувено гласило Црногорско-приморске митрополије „Светигора”, али и истоимену издавачку делатност, а затим и радио Светигора 1998. године.

Након свега, чини ми се да су све његове молитве и сва неимарства у ствари били једна велика и усрдна молитва и прегршт надљудских прегнућа за повратак Његошеве заветне капеле на Ловћену. Памти се његова реченица коју је објавила „Политика” средином септембра 2020: „Нећу умрети, а да на врх Ловћена не вратим Цркву Светог Петра Цетињског и као народ испунимо Његошев завет. Немој да мислиш да сам стар за то. Не, Господ ће је, за мога живота, вратити тамо где је и била”, казао ми је тада митрополит. Повратком на Ловћен скинуло би се, како је казао, проклетство са целог народа. Још 2013, када се навршило двеста година од рођења Петра Другог Петровића Његоша, затражио је званично од тадашњег председника Владе Црне Горе обнову Цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену. И, наравно, није било одговора.

„Добро запамти”, казао ми је једном приликом митрополит, „обавеза је моја и оних који ће доћи после мене да изградимо Цркву Свете Тројице на простору између Биљарде и Владиног дома, за коју је аманет дао краља Никола. Ту је и камен темељац.” Намеравао је да у Цркви Свете Тројице похрани три велике хришћанске светиње: икону Филермосу, честицу Часног крста и руку која је крстила Христа Господа. Само који месец касније, у манастиру Морачи, када је уручивао награде „Трга од ћирилице”, митрополит ми каже да наредног дана идемо у морачко село Врујца, где подиже први храм посвећен патријарху српском Гаврилу Дожићу.

С радошћу рече: „Биће то двадесета црква која је слетела с Ловћена.”

Митрополит из Бара Радовића, надомак Колашина, стекао је бројна звања, међу њима и почасни докторат Института Светог Сергија у Паризу, говорио је седам језика. Био је и заменик српског патријарха Павла за време његове болести, а након његовог упокојења Амфилохије је изабран за местобљуститеља (чувар трона прим. аут.) патријарашког трона.

Оне ноћи, 30. октобра 2020, када се митрополит опростио од овоземаљског живота и подарио га Господу на радост, говорио је снажније и јаче него икада пре. Сада у крипти величанственог здања, вечној кући сваког верника и привременој митрополита Амфилохија, слуша поезију. Објављена су му сабрана дела у више од 40 књига, а очекује са још њих десетак. Његове песме похрањене су у књизи „Трептаји неизрецивог”. Амфилохије је био монах са душом детета који је истине у стиховима исписивао на папирићима и касније похрањивао у књиге. Песник у мантији градио је храм у Подгорици и своје вечно почивалиште.

Да ће у подгоричком храму почивати, рекао је једне књижевне вечери када је слушао поезију песника Удружења књижевника Црне Горе, чији је био најугледнији члан. Казао је: „Ово је право место за поезију, промоције књига… Мислио је о свему твој митрополит. Видиш, тамо десно почиваћу и слушаћу поезију. Поезија је живот и након смрти.” Овај „босоноги дечак из Мораче” био је и остао заштитник песника и поезије, за коју је знао да је вечна.