Korupcija je srpsko nasleđe i navika

Duboki koreni korupcije u srpskom društvu potiču od urođenih obrazaca ponašanja nasleđenih od generacija predaka (arhetip), mogu se objasniti i psihologijom ličnosti, a nisu zanemarljivi ni istorijski uzročnici.

Ovako bi pojednostavljeno glasio zaključak profesora dr Miroslava Kuke, koji iznosi u intrigantnom naučnom radu „Geneza korupcije – dominantne osobine savremenih društava kolonijalne prošlosti”, koji je uz najviše recenzentske ocene nedavno publikovao Institut „Makroting” iz SAD. Kako kaže ovaj naučnik, rad su želeli da objave i drugi međunarodni časopisi društvenih nauka sa sedištem u Hjustonu i Njujorku.

Istorijske uzročnike korupcije dr Kuka vidi u posledicama Prvog svetskog rata, u kom je Kraljevina Srbija izgubila oko 1.200.000 stanovnika, što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili čak oko 60 odsto muške populacije.

– Posle Velikog rata, pored preživelih i invalida iz balkanskih ratova, najdominantniji reproduktivni potencijal u Srbiji su bili dezerteri, kukavice, ratni profiteri. Upravo taj genetski potencijal predstavlja reprezentativan kapacitet, koji umnožavanjem u nekoliko narednih generacija (generacija je interval od 20 do 25 godina) stvara kritičnu masu koja oblikuje dominantan model društva – kaže naš sagovornik, koji je profesor na Pedagoškom fakultetu Univerziteta „Sv. Kliment Ohridski” i na Akademiji vaspitačko-medicinskih strukovnih studija u Kruševcu.

Pored psihologije ličnosti, bitan činilac u oblikovanju tog dominantnog modela jeste i arhetip, koji predstavlja nasleđeni okvir celokupnog iskustva, tj. urođene obrasce mišljenja, osećanja i postupanja, nastale kao rezultat vekovnog iskustva generacija predaka.

– Jovan Cvijić navodi da se pod specifičnim istorijskim i kulturnim uslovima u središnjem delu Balkanskog poluostrva formirao osobeni etnopsihički tip za koga je karakterističan „rajinski mentalitet”. U neprestanom strahu i pod stalnim pritiskom za održanje života, razvio se podanički mentalitet potištenih i servilnih ljudi čije su osnovne karakterne crte plašljivost, pakost, nepoverljivost, lukavstvo, egoizam, slepa odanost gospodaru, poniznost prema moćnima i surov odnos prema nemoćnima, kao i moralna mimikrija. Međutim, porobljen narod koji živi u stalnom strahu i pod pritiskom, pored patnje, odlikuju i inat, ideal pravde, otpor i borba za oslobođenje, a navedene osobine nisu primarne odlike karaktera korumpirane ličnosti. Dakle, pored psihologije ličnosti i arhetipa, potrebna je još neka društvena pojava koja će potom po dominantnom modelu oblikovati društvenu sredinu. A to su istorijski uzročnici o kojima smo govorili – objašnjava profesor Kuka.

Povezujući rezultate eksperimenta „Efekat stotog majmuna”, koji se bavio ponašanjem makaki majmuna na japanskom ostrvu Košima sa društvenim zajednicama, on navodi da ako je dovoljan broj pripadnika jedne vrste naučio ili usvojio jednu stvar, efekat će biti isti kao da su svi to naučili i ako fizički ne moraju biti prisutni u procesu učenja.

Naime, grupa naučnika je 1952. sprovela eksperiment na grupi majmuna, koje su navikli da uživaju u slatkom krompiru. Međutim, obroci su im uvek bili pokvareni umakanjem svakog krompira u gorku smesu sličnu pesku. Nakon određenog vremena mlada majmunica otkrila je da se u obližnjem potoku krompir može oprati, i to otkriće je prenela svojoj porodici. A onda se dogodilo da su u jednom danu svi majmuni na ostrvu počeli da peru krompire. Ono što je najviše zapanjilo naučnike jeste to da su i majmuni na susednim ostrvima počeli da rade isto. Ovaj evolucioni skok u razvoju kolektivne svesti nazvan je „fenomen stotog majmuna” – kritična količina znanja među pripadnicima jedne vrste predstavlja „99 majmuna”, a kada se osvesti i „stoti majmun”, znanje se trenutno proširi među svim pripadnicima vrste, bez međusobnog kontakta.

– Dakle, u određenom vremenskom intervalu društveni procesi koji nastaju iz spontanih ili nametnutih okolnosti mogu formirati kritičnu masu srodnog ponašanja, koja će po dominantnom modelu oblikovati ili preoblikovati društvenu sredinu – ističe naš sagovornik.

Na pitanje kako se boriti protiv korupcije on odgovara da postoje dva modela: borba za suzbijanje posledica i borba za suzbijanje uzročnika.

– Prva je u startu izgubljena jer kako se razvija strategija borbe preko reformisanja zakonodavstva, pravosuđa, policije... na isti način razvija se adaptacija korupcije. Eksperimentalno još nije potvrđeno, ali se na osnovu teorijskih postavki može hipotetički tvrditi da je jedino izvesna borba protiv uzročnika korupcije, koji će inicirati stvaranje nove reprezentativne selekcije arhetipa. Međutim, u današnjem vremenu popularisanja opštih sloboda i zaštita raznih ugroženosti borba protiv uzročnika korupcije predstavlja radikalan pristup i društveno nije moguća da se sprovede – objašnjava profesor Kuka. On smatra da čak i kada bi u srpskom narodu postojao voljni momenat da suzbije korupciju unutar svoje društvene strukture, on nema kapacitet da to sprovede.

– Svojevremeno osvojene zemlje, nevezano da li su u međuvremenu izborile slobodu ili ne, dominantnu korupciju u svom društvu mogu pobediti jedino stvaranjem novog arhetipa. Na pitanje koliko bi taj proces trajao, moj odgovor glasi: promena politike jedne države se može sprovesti za šest-sedam meseci, promena ekonomije za šest-sedam godina, dok promena svesti jednog naroda traje najmanje šest-sedam decenija tj. tri generacije – zaključuje prof. dr Miroslav Kuka.