Odavde izlaze majstori svog zanata

Najveća srednja škola u zemlji i najstarija na Balkanu nalazi se u Kragujevcu, a osnovana je ličnim dekretom kneza Aleksandra Karađorđevića 1854. godine. Tadašnja Zanatska škola pri Topolovnici je bila prva ustanova takve vrste u Srbiji. Ona se danas zove Srednja stručna škola, a njen direktor Siniša Kojić, bez lažne skromnosti, iskreno veruje da baš u svakom njegovom đaku spava novi Novak Đoković i da ga je uz poprilično nastavničkog, ali i ličnog đačkog truda moguće probuditi. To tvrdi zato što u ovu školu gotovo nikada ne dolaze vukovci, niti odlikaši, već ona deca koja su u osmoletkama sedela u poslednje dve-tri klupe i nisu se previše isticala znanjem, niti zalaganjem na časovima. Ali kada im on sa svojim nastavničkim timom da vetar u leđa, upravo ti đaci, koje je, kako kaže, zbog manjka petica u đačkoj knjižici umeo da prati glas da su „loša deca”, čine nemoguće.

– U toj predrasudi koja ih prati kada dolaze kod nas u školu nema nimalo istine i dajem sve od sebe da je razbijem i pokažem da su moji učenici osnovci koji vrede, ali im se nastavnici nisu dovoljno posvetili, niti dali šansu da se pronađu. Dolaze nam đaci koji nisu stekli radne navike, a mi im onda pokažemo da postoje oblasti u kojima i te kako umešni i u kojima postaju nenadmašivi. I uz zajednički trud onda dokažemo da najveće svetske kompanije kao „Simens” i „Majnd grup” traže samo naše učenike i zapošljavaju ih dan po diplomiranju jer su, dok rade, precizni u mikron, hiljaditi deo milimetra. Kada to shvate, za naše đake ne postoje granice. Daju i poslednji atom snage i volje da do savršenstva upoznaju zanate kojima ih učimo i postaju vrhunski majstori – ponosno ističe direktor škole koja danas s pravom slovi za lidera u dualnom obrazovanju Srbije.

Naziv Srednja stručna škola dobila je 2018. godine, kada je potpuno transformisana spajanjem dotadašnje najveće stručne obrazovne ustanove, Politehničke škole, i Druge tehničke škole. Tada nisu imali dovoljno đaka da popune stolarski smer, ali nisu odustali, već su krenuli da posećuju dobre kompanije i uče ih prednostima koje postoje kada njihove đake prime na praksu i prihvate se učešća u dualnom obrazovanju. Uspeli su i danas imaju 30 đaka u novom, trogodišnjem dualnom odeljenju operatera za izradu nameštaja koji se u tim kompanijama obučavaju za rad na najsavremenijim, kompjuterizovanim ce-en-ce mašinama za obradu drveta. A Kojić ponosno ističe da se baš za te majstore već uveliko raspituju u svetu. Oni će dobiti multidisciplinarno obrazovanje i po diplomiranju istovremeno postati i stolari, i tapetari, i lakireri.

– Takve zanatlije su veoma tražene u manjim firmama jer pokrivaju više operacija. A ko od njih želi dodatno da uči može da nastavi školovanje na četvorogodišnjem smeru, tehničar za oblikovanje nameštaja i enterijera, koji se nadovezuje na pomenuti. Takođe, naši robotičari i mehatroničari su moderni radnici 21. veka i deo nadolazeće 4.0 industrije – pojašnjava Kojić i dodaje da imaju 16 smerova, od kojih su šest trogodišnji.

Dualnih je šest, a đake školuju u pet područja rada: šumarstvo i obrada drveta, mašinstvo i obrada metala, saobraćaj, elektrotehnika i kultura, umetnost i javno informisanje. Uprkos obimnosti smerova, sve kvote sada popunjavaju u prvom upisnom roku, a najveća navala je u vreme prijemnog ispita za umetničke razrede, za koje se često prijavi duplo više kandidata. Jedan od takvih profila je tehničar dizajna enterijera industrijskih proizvoda, čiji se maturanti zapošljavaju u najpoznatijim svetskim automobilskim kompanijama.

Đaci ove mašinsko-umetničke škole ubiraju medalje na takmičenjima i iz predmeta koji im nisu stručni, pa su tako njihove učenice na opštinskom takmičenju recitatora osvojile zlato, srebro i bronzu, nadmašivši đake iz gimnazijskih odeljenja. Njihove školske drugarice plasirale su se u finale republičkog takmičenja u futsalu, a zapažene rezultate na internacionalnim nadmetanjima postižu i školski plivači i atletičari.

Direktor Kojić ističe da im bez ulaganja sa strane u savremenu tehnologiju ne bi bilo napretka, a najveća pomoć im je od 2015. stizala kroz projekte Nemačke razvojne saradnje, agencije GIZ, zahvaljujući kojoj su i dobili najsavremenije ce-en-ce mašine, opremu za zavarivanje, automehaničarsku radionicu i mehatronski kabinet. Tako su uspeli da naprave školski centar za trening u kojem obučavaju radnike razvijenih preduzeća kako bi znali da rade u skladu s tehnološkim napretkom. U ovoj školi organizovane su radionice zaposlenih za čitanje savremenih crteža, brze obuke za 400 radnika „Fijata” i još mnoge njihove kolege iz robotizovanih pogona koje uče modernim tehnikama varenja na najnovijim mašinama.

– Naši đaci su traženi, u školskoj radionici rade za građane i firme. Najponosniji smo na trodecenijsku saradnju sa Institutom za ispitivanje materijala (IMS) Univerziteta u Beogradu, s kojim učenici sarađuju na izradi kotvi koje se ugrađuju u betonske konstrukcije. U ovoj školi je napravljeno šest kotvi, ugrađenih u tri kraka Avalskog tornja, a učenici su ih donirali za obnovu spomenika. Napravili su i kotve za Most na Adi, krov beogradske „Arene”, dva mosta u Kragujevcu i deo magistrale ka Jadranu. Za preduzeće koje se bavi robotikom izradili su elemente za vezivanje robota za podlogu. Novac koji zarade u školi na ce-en-ce mašinama daju đačkoj zadruzi, koja ih raspodeljuje za potrebe svih učenika – navodi Kojić.

Zanat kao spas od siromaštva

Direktor Kojić ističe da neki od učenika ove škole žive u tolikoj nemaštini da im je zanat koji kod njih uče doslovno vodič u bolji život. Zato ti đaci žive za to da postanu najbolji majstori u struci. A zbog njih je formiran i školski fond za pomoć učenicima, za koji zaposleni, administrativnom zabranom od plate, mesečno odvajaju deo novca. Bilo je đaka kojima su u prodavnicama uplaćivali mesečnu apanažu da kupuju namirnice i plaćali doručak u školskoj kantini, kupovali mesečne karte za prevoz do škole, jer dolaze iz drugih opština, a nemaju novca za autobusku kartu.

– Događalo se da nam je, zbog siromaštva, nekoliko učenika na časove zimi dolazilo u iscepanoj obući i odeći. U početku su nastavnici samoinicijativno skupljali novac i slali razrednog starešinu da toj deci kupi čizme. Njihova akcija je prerasla u dobrovoljni fond, čiji se račun sada nalazi pri kragujevačkom Crvenom krstu, a namenjen je đacima Srednje stručne škole – pojašnjava Siniša Kojić.