Kiridžije ugasili vozovi

Užice – Uz snažan pisak lokomotive, paljbu topova s Dovarja i povike okupljenih „ura” i „živeli”, pre 110 godina prvi voz „ćira” ušao je u stanicu Užice. Taj 3. jun 1912. bio je svečan za ceo kraj, s dočekom kakav se ne pamti u zabačenoj regiji koja je dobila „gvozdeni put”, vezu sa svetom. Ali dok je novo dolazilo, staro je uzmicalo – bio je to i početak kraja vekovnog kiridžijskog posla, „zlatiborskog brzog voza”, kog je ubrzo zatim vreme pregazilo.

Ko su kiridžije, kuda su išli njihovi karavani i zašto im je „ćira” prekratio trajanje, malo se zna među novim generacijama. Ovo davno zanimanje je prekrio zaborav, uprkos tome što u centru Zlatibora i sada mnoge poglede privlači drvena skulptura kiridžije s konjićem, rad samoukog skulptora Miladina Lekića iz Šljivovice.

Po kiridžijama, neumornim ljudima iz naroda s natovarenim konjićima, zlatiborski kraj je bio čuven stolećima. Oni su silazili s brda i danima pešačili drumovima Srbije kako bi varošane snabdeli katranom, lučem i drugom robom svog kraja. Od zarade bi Ere u ravnici kupovale žito (kojim se u planinama oskudevalo) da othrane svoju čeljad. O tome je svojevremeno pisao i „Politikin zabavnik” u tekstu „Zlatiborski brzi vozovi”.

Po tom poslu se ovaj kraj pominjao još pre turskog zemana, u 14. i 15. veku. Zlatiborci su karavanima prenosili poljoprivredne i druge proizvode u ravnicu i do Dubrovnika, tamo ih trampili za so, žito i ostalo što im je trebalo. Ostalo je zapisano da su se ti ljudi koji su održavali trgovinsku razmenu prvo zvali ponosnici, da bi ih nakon dolaska Turaka prozvali kiridžijama.

Vođu kiridžijskog karavana zvali su kramar. Morao je biti mudar i otresit jer se nije znalo šta ih može zadesiti na dugom putu. Njegova reč bila je poslednja, a raspoznavao se po crvenom, oko glave obmotanom, šalu, i zimi i leti. Prvi konj u karavanu zvan je prednjak ili kalauz.

Iz zlatiborskih udaljenih bespuća opremljeni karavan krenuo bi u Čajetinu, gde je bio prvi konak, a sledeći u Užicu. Usput bi od trgovaca i mehandžija primali porudžbine šta da im donesu u povratku. Uvek se birala najkraća maršruta, a izbegavali opasni putevi. U Užicu bi se karavan razdvojio: jedni odlaze preko Kosjerića za Beograd, drugi od Guče u Kragujevac. U oba slučaja do odredišta im treba oko „pet konaka”. Znalo se da je katran najbolje prodavan oko Požarevca, luč i drveni sudovi u Kragujevcu, a beli mrs i suvo meso išli su za beogradsku gospodu. U povratku bi kupili naručeno, pa put pod noge, pravac Zlatibor.

Slika i skulptura za uspomenu i dugo sećanje

Sa 20. vekom, u brda oko Užica stigla je železnica. Saobraćaj živnuo, sve se ubrzalo. Trgovci su ređe naručivali robu od kiridžija, jer im je vozom brže stizala. Na kiridžijske korake i konake više nisu mogli da čekaju. Smanjena je i proizvodnja katrana, porodične zadruge počele su da se gase. Kiridžiluk je posustao, da bi koju deceniju zatim u tom poslu ostali samo najuporniji.

Jednog od njih ovekovečio je 1934. užički fotograf Ilija Lazić. Reč je o čuvenoj fotografiji „Zlatiborski brzi voz”, na kojoj je kiridžija Todor Gajović Udovičić iz sela Stubla sa svojim konjićem. U tradicionalnoj nošnji: pelengiri, duga lanena košulja, koporan, jandžik, šubara, opanci. Slika je vremenom postala simbol Zlatibora, a pre deceniju po njoj je napravljena drvena skulptura kiridžije i postavljena na zlatiborski Kraljev trg.