Субота, 21.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Кириџије угасили возови

Када је пре 110 година први „ћира” ушао у ужичку железничку станицу, писак локомотиве означио је и почетак краја занимања којим су се бавиле генерације Златибораца
(Фото С. Јовичић)

Ужице – Уз снажан писак локомотиве, паљбу топова с Доварја и повике окупљених „ура” и „живели”, пре 110 година први воз „ћира” ушао је у станицу Ужице. Тај 3. јун 1912. био је свечан за цео крај, с дочеком какав се не памти у забаченој регији која је добила „гвоздени пут”, везу са светом. Али док је ново долазило, старо је узмицало – био је то и почетак краја вековног кириџијског посла, „златиборског брзог воза”, ког је убрзо затим време прегазило.

Катран као тражена роба
Код горштака породичне задруге су с много чељади и гладних уста, те је ваљало имати намирница за зиму која у брдима траје и дуже од пола године. Зато су се по планини од раног пролећа димиле катранице (ложене ситним цепаницама од борова столоваша), па кад катран потече, сипао се у мешине и онда ишао у продају. Тржиште га је хтело: користио се за разне намене, од мазања дрвета на бродовима до заштите стоке од паразита. Зато би се каравани кириџија с мешинама катрана често спуштали ка варошима.

Ко су кириџије, куда су ишли њихови каравани и зашто им је „ћира” прекратио трајање, мало се зна међу новим генерацијама. Ово давно занимање је прекрио заборав, упркос томе што у центру Златибора и сада многе погледе привлачи дрвена скулптура кириџије с коњићем, рад самоуког скулптора Миладина Лекића из Шљивовице.

По кириџијама, неуморним људима из народа с натовареним коњићима, златиборски крај је био чувен столећима. Они су силазили с брда и данима пешачили друмовима Србије како би варошане снабдели катраном, лучем и другом робом свог краја. Од зараде би Ере у равници куповале жито (којим се у планинама оскудевало) да отхране своју чељад. О томе је својевремено писао и „Политикин забавник” у тексту „Златиборски брзи возови”.

По том послу се овај крај помињао још пре турског земана, у 14. и 15. веку. Златиборци су караванима преносили пољопривредне и друге производе у равницу и до Дубровника, тамо их трампили за со, жито и остало што им је требало. Остало је записано да су се ти људи који су одржавали трговинску размену прво звали поносници, да би их након доласка Турака прозвали кириџијама.

Вођу кириџијског каравана звали су крамар. Морао је бити мудар и отресит јер се није знало шта их може задесити на дугом путу. Његова реч била је последња, а распознавао се по црвеном, око главе обмотаном, шалу, и зими и лети. Први коњ у каравану зван је предњак или калауз.

Из златиборских удаљених беспућа опремљени караван кренуо би у Чајетину, где је био први конак, а следећи у Ужицу. Успут би од трговаца и механџија примали поруџбине шта да им донесу у повратку. Увек се бирала најкраћа маршрута, а избегавали опасни путеви. У Ужицу би се караван раздвојио: једни одлазе преко Косјерића за Београд, други од Гуче у Крагујевац. У оба случаја до одредишта им треба око „пет конака”. Знало се да је катран најбоље продаван око Пожаревца, луч и дрвени судови у Крагујевцу, а бели мрс и суво месо ишли су за београдску господу. У повратку би купили наручено, па пут под ноге, правац Златибор.

Слика и скулптура за успомену и дуго сећање

Са 20. веком, у брда око Ужица стигла је железница. Саобраћај живнуо, све се убрзало. Трговци су ређе наручивали робу од кириџија, јер им је возом брже стизала. На кириџијске кораке и конаке више нису могли да чекају. Смањена је и производња катрана, породичне задруге почеле су да се гасе. Кириџилук је посустао, да би коју деценију затим у том послу остали само најупорнији.

Једног од њих овековечио је 1934. ужички фотограф Илија Лазић. Реч је о чувеној фотографији „Златиборски брзи воз”, на којој је кириџија Тодор Гајовић Удовичић из села Стубла са својим коњићем. У традиционалној ношњи: пеленгири, дуга ланена кошуља, копоран, јанџик, шубара, опанци. Слика је временом постала симбол Златибора, а пре деценију по њој је направљена дрвена скулптура кириџије и постављена на златиборски Краљев трг.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.