Tvist u Moskvi

Prisećajući se svoje blistave karijere naš pevač Đorđe Marjanović, koji je preminuo prošle godine, pričao je za televiziju o čuđenju Rusa kad je pokušao da im promoviše novu igru – tvist. To me je podsetilo na dane moje mladosti. Međunarodnom razmenom omladine i studenata nas 30 iz Jugoslavije, avgusta 1963. godine, putovali smo 45 sati vozom na petnaestodnevni boravak u SSSR (Rusiju). U kupeu nas četvorica – zvali su nas Beograđani, i isto toliko Šiptara sa Kosova, među njima i Mahmut Bakali, kasnije visoki partijski funkcioner Srbije i Kosova.

Za pamćenje je molba kuvarice iz ruskog vagon-restorana da joj prodam najlon košulju. Sin joj završava studije, pa bi htela da mu pokloni. (Kod nas su izlazile iz mode, a kod njih san – malo pokvasiš, a ne peglaju se.) U koferu sam imao dve bele, neraspakovane. Pola sata smo se prepirali jer ja nisam želeo da uzmem njene rublje. Zbog poklonjene košulje priredili su šestočasovno čašćavanje za Beograđane. Za onoliko koliko smo te noći pojeli i popili, u Beogradu je moglo da se kupi 25 takvih košulja. Ali, važnije od toga jeste da smo pićem i pesmom potvrdili srodnost duša Srba i Rusa.

Na peronu u Moskvi, pored zvanične delegacije za doček, i njih pet lepih Ruskinja. Mašu nam i zovu nas po imenima. Ljubimo se i čvrsto grlimo. Ostali se čude, nisu znali da su one prethodne godine bile u poseti Beogradu, domaćin je bila (naša) Omladinska organizacija „21. maj” u Rakovici. Bili smo popularni u Moskvi jer je tih dana Hruščov bio u Jugoslaviji.

Sprema se igranka, pronela se vest dok obilazimo znamenitosti Moskve. Ogromna sala bleštavo osvetljena, lokalni orkestar sastavljen od mladih talentovanih muzičara. Na igranci omladina i studenti iz petnaest zemalja sveta.

Oleg, veoma obrazovan, godinu ranije vodio sam ga na ručak u Pančevo kod moje sestre. Nije se mogao čudu načuditi zbog moje slobode da dovodim stranca kod zeta koji radi u državnoj bezbednosti. Dok igranka traje Oleg mi pokazuje gusto naborane plišane zavese: Ovo što ćeš videti velika je privilegija. U sali samo još jedan Rus zna za ovo. Ogledalo u ženskom toaletu, za dodatno doterivanje – s naše strane sve se vidi, kao za skrivenu kameru, sve je veoma smešno.

Amerikanci traže da orkestar svira tvist. U Sovjetskom Savezu to je zabranjeno, ali se, kao i sve drugo zabranjeno, sviralo i igralo na privatnim žurkama. Članovi orkestra, svesno rizikujući, zasviraju tvist. U sali oduševljenje. To podizanje savijenih kolena s pokretima u ritmu muzike pretvorilo je klasičnu rusku igranku u živost kakva i odgovara mladosti. Devojke skidaju sandale i bacaju uvis. Atmosfera do usijanja. Svi igramo i pevamo. I kad je bilo najlepše – čuje se muzički tuš. Ljuti, preozbiljni dežurni u sali preko mikrofona dernjavim glasom obaveštava: „Igranka se prekida zbog igranja kod nas zabranjenog kapitalističkog tvista.”

Ovom pričom posle dve decenije raznežio sam Đorđa Marjanovića u njegovom stanu i dobio saglasnost da će učestvovati... Napominjem da sam se u to vreme, pored ostalog, službeno bavio organizovanjem svečanosti u Beogradu.

Špiro Solomun,
politikolog