Твист у Москви

Присећајући се своје блиставе каријере наш певач Ђорђе Марјановић, који је преминуо прошле године, причао је за телевизију о чуђењу Руса кад је покушао да им промовише нову игру – твист. То ме је подсетило на дане моје младости. Међународном разменом омладине и студената нас 30 из Југославије, августа 1963. године, путовали смо 45 сати возом на петнаестодневни боравак у СССР (Русију). У купеу нас четворица – звали су нас Београђани, и исто толико Шиптара са Косова, међу њима и Махмут Бакали, касније високи партијски функционер Србије и Косова.

За памћење је молба куварице из руског вагон-ресторана да јој продам најлон кошуљу. Син јој завршава студије, па би хтела да му поклони. (Код нас су излазиле из моде, а код њих сан – мало поквасиш, а не пеглају се.) У коферу сам имао две беле, нераспаковане. Пола сата смо се препирали јер ја нисам желео да узмем њене рубље. Због поклоњене кошуље приредили су шесточасовно чашћавање за Београђане. За онолико колико смо те ноћи појели и попили, у Београду је могло да се купи 25 таквих кошуља. Али, важније од тога јесте да смо пићем и песмом потврдили сродност душа Срба и Руса.

На перону у Москви, поред званичне делегације за дочек, и њих пет лепих Рускиња. Машу нам и зову нас по именима. Љубимо се и чврсто грлимо. Остали се чуде, нису знали да су оне претходне године биле у посети Београду, домаћин је била (наша) Омладинска организација „21. мај” у Раковици. Били смо популарни у Москви јер је тих дана Хрушчов био у Југославији.

Спрема се игранка, пронела се вест док обилазимо знаменитости Москве. Огромна сала блештаво осветљена, локални оркестар састављен од младих талентованих музичара. На игранци омладина и студенти из петнаест земаља света.

Олег, веома образован, годину раније водио сам га на ручак у Панчево код моје сестре. Није се могао чуду начудити због моје слободе да доводим странца код зета који ради у државној безбедности. Док игранка траје Олег ми показује густо наборане плишане завесе: Ово што ћеш видети велика је привилегија. У сали само још један Рус зна за ово. Огледало у женском тоалету, за додатно дотеривање – с наше стране све се види, као за скривену камеру, све је веома смешно.

Американци траже да оркестар свира твист. У Совјетском Савезу то је забрањено, али се, као и све друго забрањено, свирало и играло на приватним журкама. Чланови оркестра, свесно ризикујући, засвирају твист. У сали одушевљење. То подизање савијених колена с покретима у ритму музике претворило је класичну руску игранку у живост каква и одговара младости. Девојке скидају сандале и бацају увис. Атмосфера до усијања. Сви играмо и певамо. И кад је било најлепше – чује се музички туш. Љути, преозбиљни дежурни у сали преко микрофона дерњавим гласом обавештава: „Игранка се прекида због играња код нас забрањеног капиталистичког твиста.”

Овом причом после две деценије разнежио сам Ђорђа Марјановића у његовом стану и добио сагласност да ће учествовати... Напомињем да сам се у то време, поред осталог, службено бавио организовањем свечаности у Београду.

Шпиро Соломун,
политиколог