Američka demokratija i kineski rezultati

Sjedinjene Američke Države su bile domaćin Samita za demokratiju, dvodnevnog skupa na daljinu. U središtu pažnje je bilo kako sprečiti da, po zapadnoj teoriji autokratske države, „zloupotrebljavaju” tehnologiju za širenje dezinformacija po internetu i nadgledaju svoje građane. Istovremeno treba pratiti napredak u zaštiti poštenih izbora, ljudskih prava i borbi protiv korupcije.

Više od 100 šefova država se okupilo u vreme kada je, prema ocenama na Zapadu, demokratija u defanzivi širom sveta, pa se treba organizovano suprotstaviti usponu autoritarnih, neliberalnih i hibridnih režima. Podjednaku pažnju je privuklo koje su države pozvane na samit, a koje ne, među potonjima posebno Narodna Republika Kina i Ruska Federacija.

Kina i Rusija su retko, ako i ikada, pomenute u tehnološkoj inicijativi sa samita, pa i šire. No, dominantna je ocena da samit i na njemu pokušaj okupljanja saveznika protiv „vlada jake ruke” imaju za cilj jedinstven front za suprotstavljanje jačajućim ekonomskim, političkim i vojnim mišicama Kine i Rusije.

Ovo su zvanični Peking i Moskva primili k znanju i nizom odsečnih odgovora doveli u pitanje ulogu Vašingtona u definisanju šta jeste, a šta nije demokratska zemlja, te optužile SAD da pokušavaju da teže prevlasti. Visoki funkcioneri dveju velikih država su samit na inicijativu predsednika Džoa Bajdena ocenili kao „evidentan proizvod hladnoratovskog mentaliteta (SAD)” i „trend koji će izazvati ideološku konfrontaciju i raskol u svetu”. Biće stvorene nove „linije podele... u suprotnosti s razvojem savremenog sveta”, poruka je Kine i Rusije.

Kina je otišla i znatno dalje, pa je održala svoj Dijalog o demokratiji, koji je tokom 10 dana onlajn okupio više stotina učesnika iz preko 140 zemalja. Državne institucije su objavile dve bele knjige o stanju demokratije u NR Kini i SAD, a tim temama su se središnji mediji obilato bavili.

Istaknuto je da je Kina ponosna na svoj model upravljanja najmnogoljudnijom zemljom na svetu i drugom privrednom silom (po nekim merilima i prvom), a da njena dostignuća govore sama za sebe. Istovremeno je poručeno da SAD, „samozvani ’svetionik demokratije’, imaju očigledne demokratske slabosti i ogromne nedostatke”.

Analitičari još nisu sigurni šta je samit postigao, ali primećuju da su glomaznost, difuzne poruke i sumnjivi demokratski akreditivi nekih pozvanih možda i umanjili efikasnost skupa. Bajdenova administracija je zacrtala veoma široku agendu i ohrabrila učesnike da obave izborne i druge demokratske reforme, no ciljevi su dobrovoljni, a pojedinačnim zemljama je u velikoj meri prepušteno da procene vlastiti napredak. Vreme će pokazati koliko je samit podstakao jačanje demokratije kako je poimaju SAD i razvijene zemlje Zapada.

SAD i NR Kina imaju fundamentalno različita shvatanja pojma demokratije. Američki stav je vekovima jasan i svodi se na politički okvir: slobodni i fer izbori, pravna država, nezavisno sudstvo i garancija neotuđivih prava i sloboda.

Kina se doskora uglavnom usredsređivala na ukazivanje problema s kojima se suočava demokratija u SAD. Kritikuju se društvena i politička polarizacija, koncentracija bogatstva unutar jedan odsto najprivilegovanijih, odsustvo odgovornosti izabranih predstavnika, niska efikasnost upravljanja i malo poverenje građana u političare. Kina takođe tvrdi da američki koncept demokratije nije univerzalan i da se ne može primeniti na sva društva bez uzimanja u obzir istorijskog i društvenog konteksta. Otuda SAD nemaju pravo da kritikuju Kinu, poručuju iz Pekinga.

Sada su povodom Bajdenovog samita u Kini pokušali da odgovore na važno pitanje: Ukoliko nema saglasja sa američkim konceptom demokratije, kakav je umesto toga poželjan? Bila je to prilika da međunarodnoj zajednici bude objašnjen sistem vlasti u NR Kini.

U Dijalogu o demokratiji, organizovanom u Pekingu, učesnici su naglašavali da demokratiju treba meriti rezultatima. Jedan od vodećih azijskih intelektualaca singapurski profesor Kišor Mabubani citirao je pokojnog lidera tog grada-države Li Kvan Jua: „Test političkog sistema je da li on poboljšava živote većine ljudi ili ne.” Tu poruku su prisutni obrazlagali na različite načine.

Svaki politički sistem ima za cilj da pruži merljiv „rezultat”. Odgovor na pitanje kakva bi trebalo da bude uloga vlade zavisi od nečijeg poimanja stvari i sistema vrednosti koji nosi. Viđeno iz Pekinga, debata je da li društvo prvo treba da pruži prioritet ekonomskom i društvenom razvoju ljudi ili liberalnim vrednostima poput neotuđivih prava i sloboda.

Često se citira predsednik Si Đinping, po kome „demokratija nije ukras koji se koristi za dekoraciju, nego treba da se koristi za prevazilaženje problema za koje ljudi žele da budu rešeni. Ukoliko se narod razbudi samo radi glasanja, pa ubrzo potom usni, ukoliko mu se pruže pesma i igra tokom kampanje, a nema uticaja ili kontrolu nad onim za šta je glasao, to nije prava demokratija”.

Jedan komentator iz znamenitog hongkonškog dnevnika „Jutarnje glasilo Južne Kine” ukazao je kako je postojao dobar razlog da se Povelja Ujedinjenih nacija potpisana 1945. uzdržava od zagovaranja bilo kakvog specifičnog modela vladavine. Povelja daje prednost demokratskom upravljanju, ali ga promoviše „kao skup vrednosti i principa koje treba slediti za veće učešće, jednakost, bezbednost i ljudski razvoj”.

Isti komentator, inače Englez, naveo je da je NR Kina donela više poboljšanja svom narodu u proteklih sedam decenija nego bilo koja druga zemlja na svetu. Stvorila je poseban politički sistem koji  možda nije u skladu sa zapadnim definicijama demokratije, ali je teško videti kako bi demokratske institucije i prakse bolje služile kineskom narodu.

Prema studiji iz 2020. sa Univerziteta Harvard, 93,1 odsto kineskih građana je bilo zadovoljno delovanjem centralne vlade u Pekingu. Preko 31.000 ispitanika je tokom šest odvojenih anketa između 2003. i 2016. iskazalo zadovoljstvo uglavnom zbog povećanja materijalnog blagostanja, te kvalitetnijih i dostupnijih osnovnih javnih usluga, zdravstva i socijalnog staranja.

U istraživanju istog Harvardovog instituta za politiku samo sedam odsto Amerikanaca mlađih od 30 godina opisalo je SAD kao „zdravu demokratiju”. Nedavna svetska anketa Istraživačkog centra „Pju” pokazala je da samo 17 odsto ispitanika smatra američku demokratiju „dobrim primerom koji treba slediti”.

Peking pokazuje malo znakova pokušaja da izvozi ili širi svoj politički model, ali mnoge zemlje u razvoju dele stavove NR Kine prema demokratiji i ljudskim pravima. Bajdenov Samit za demokratiju mogao da bude početak međunarodne debate kako vlada i društvo treba da rade.

Novinar i urednik