Papagaji i lešinari

Kada je Ministarstvo unutrašnjih poslove Srbije saopštilo da je dobilo zvanične informacije od Evropola da se priprema atentat na predsednika Aleksandra Vučića, usledile su i neke potpuno neprimerene i potcenjivačke reakcije, pa čak i one koje su tu vest ismejavale. Oni koji su to izgovarali, tvrdili su da je vest izmišljena, da za nju nema dokaza, da se periodično ponavlja, da je lansirana s namerom da od predsednika stvori žrtvu, da joj je cilj podizanje političkog rejtinga...

Vrlo slična reagovanja, po skoro istovetnoj matrici, slušali smo i 1999. godine, kada je na predsednika SPO-a Vuka Draškovića, na Ibarskoj magistrali, izvršen atentat, u kojem su ubijena četiri funkcionera stranke i njegovi bliski saradnici, a sam Drašković je zadobio povrede. I tada je bilo mnogo lažnih, zlonamernih i kontradiktornih izjava da je reč o „običnoj” saobraćajnoj nesreći, da Vuk nije ni bio automobilu, da su atentatori došli iz inostranstva, da iza pokušaja ubistva stoje strane službe...

Slične fraze ponavljane su i nekoliko meseci kasnije, kada je na lidera SPO-a ponovo izvršen atentat, ovoga puta u Budvi, kada je jedan od atentatora na njega ispalio svih osam metaka iz pištolja. Meci su Draškovića okrznuli u predelu slepoočnice i uha, ali ni to nije bilo dovoljno da neki tadašnji državni službenici, političari i ljudi iz medija ne tvrde da je predsednik SPO-a izmislio atentat, da je sam sebi pucao u glavu, da je pokušaj ubistva organizovala i naručila njegova supruga Danica, jer je Vuk u stanu u Budvi tada bio s drugom ženom... I ponovo su papagajski ponavljali i lešinarski seirili da je sve Drašković smislio i izveo kako bi sebi povećao popularnost.

U takvim tvrdnjama, osim branilaca i glasnogovornika Miloševićevog režima, koji je oba atentata organizovao, što je kasnije nepobitno utvrđeno pravosnažnim sudskim presudama, prednjačili su i pojedini funkcioneri stranaka, okupljenih u DOS-u. Ostali iz ovog opozicionog saveza, koji je u januaru 2000. godine osnovao Vuk Drašković, upadljivo su ćutali i odbijali da, barem verbalno, osude ove zločinačke akte i iskažu svoju solidarnost sa dojučerašnjim saborcem. Politički i materijalni ćar bio im je važniji od istine, pravde, morala, saosećanja, ljudskih života... Jedan lidera DOS-a koji je tako postupao, i sam je kasnije postao žrtva organizovanog atentata. Dosovcima je te 2000. godine bilo važno da se Vuk i SPO oslabe i uklone s političke pozornice, kako bi oni zaigrali glavne uloge. Želja im se, ispunila, barem na kratko, ali njihova sramota i beščašće ostaju za sva vremena.

I danas, 22 godine kasnije svedočimo sličnim izjavama i postupcima onih koji bi da svoj uspeh, sreću i pravo grade na neuspehu, nesreći i nepravu drugoga. Njima ništa ne znače potvrde stranih službi bezbednosti da je atentat na Aleksandra Vučića zaista pripreman i pojedinosti o načinu na koji je trebalo da bude izveden, uključujući određena imena, vreme i mesto izvršenja. I danas, kao i pre dve decenije, kod nekih aktera društvene scene prevladava surovi politički interes da je legitimno u borbi za vlast služiti se lažima, poluistinama, prećutkivanjima, nečasnim postupcima, udruživanjem s crnim đavolom...

Kao saborac ubijenih članova SPO-a i Vuka Draškovića, čije je ubistvo više puta naručivano i pokušavano, i kao neko ko podržava društvene reforme i borbu Aleksandra Vučića protiv organizovanog kriminala, apelujem na naše službe bezbednosti da s krajnjom ozbiljnošću pristupe zaštiti predsednikovog života i pojačaju njegovo obezbeđenje u svim segmentima. Takođe, potrebno je da temeljno provere sve navode o pripremama atentata, liše slobode one za koje postoji osnovana sumnja da su na bilo koji način bili uključeni u ovu zaveru, ako su im dostupni, i da u potpunosti sarađuju sa partnerima iz inostranstva, kako bi se došlo do svih inspiratora, naručilaca i izvršilaca planiranog nedela.

Takođe, od pojedinih političkih aktera, koji se predstavljaju kao prijatelji predsednika, očekujem da prestanu da iznose neproverene navode i smišljene laži, a od tabloida da ih ne prenose i ne vode svoje istrage, jer tako samo ometaju zvaničnu istragu, navode je na krivi trag, oduzimaju dragoceno vreme i bespotrebno konfrontiraju Srbiju sa prijateljskim državama.

Da je potrebno pojačati bezbednost predsednika Aleksandra Vučića, uči nas i tragično iskustvo iz naše prošlosti, kada su srpski vladari – Karađorđe, knez Mihailo, kralj Aleksandar Obrenović, kralj Aleksandar Karađorđević i Ivan Stambolić, postajali žrtve beskrupuloznih političkih protivnika. I tada je bilo onih koji su tvrdili da sami izmišljaju opasnost i da im niko ne želi zlo.

Srbiju su previše koštali gubici ovako značajnih ljudi, da bismo još jednom dozvolili ponavljanje istorije u njenom tragičnom obliku.

Narodni poslanik