Izručenje Karadžića, ulaznica za Evropu?

Specijalno za „Politiku”
Moskva, jula – Ton reakcijama ruske javnosti na hapšenje Radovana Karadžića dao je ministar inostranih poslova Sergej Lavrov izjavivši da je to unutrašnja stvar Srbije, ali i izrazivši, po ko zna koji put, sumnju u objektivnost Haškog tribunala. Rusija je i u ovom slučaju demonstrirala doslednost osnovnim principima svoje spoljne politike – nemešanje u unutrašnje stvari drugih država i poštovanje prava. Tako je Lavrov rekao da je hapšenje obaveza Srbije prema Ujedinjenim nacijama koje su osnivač Suda – i to je dakle u skladu sa međunarodnim pravom. Problem je u tome što sam sud koji je osnovan da bi se sprovodili i poštovali zakoni, to ne čini. Zločince čija je krivica nesumnjiva, sud oslobađa zbog nedostatka dokaza, dok dojučerašnji službenici suda te dokaze objavljuju u svojim memoarima.

Ako jednog dana, kroz sto ili više godina, neko poželi da sazna šta se davnih devedesetih godina XX veka događalo na Balkanu, i naiđe na odluke Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju koji su UN osnovale da bi se tim bavio, moći će da zaključi da je tada Srbija napala susedne republike, da su njeni vojnici, generali i predsednici činili zločine, genocid, najstrašnija zverstva. I mada je Međunarodni sud u Hagu odbio tužbu Srbije za genocid, njegov imenjak u istom gradu, sprovodeći svoju selektivnu pravdu, stvara upravo takvu sliku. To je suština brojnih reagovanja ruskih stručnjaka za Balkan koja su se ovih dana pojavila u medijima. A kompetentnih poznavalaca Balkana u Rusiji ima veoma mnogo. U Akademiji nauka postoji Institut za slovensku istoriju i jezike, u okviru tog instituta radi Centar za izučavanje balkanske krize, na mnogim univerzitetima se uče istorija i jezici Balkana. Prema nekim podacima, malom Srbijom se danas bavi maltene isto onoliko ljudi koliko i Amerikom. Svi oni slažu se u jednom – Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju izgubio je odavno kredibilitet, a njegove poslednje odluke (oslobađanje Haradinaja i Orića) skandalozne su i zato se postavlja pitanje opravdanosti daljeg izručivanja optuženih Srba.

Natalija Naročnicka, direktor Fonda za istorijsku perspektivu, skreće pažnju na skrivenu dimenziju haških suđenja koja treba da dokažu krivicu srpskog naroda. Naročnicka tribunal naziva „sivom zonom” u kojoj se ne poštuje međunarodno pravo. Ona podseća da je broj Srba kojima se tamo sudi 10 puta veći od broja ostalih optuženih. Uz to, ne poštuju se ljudska prava a bilo je i mnogo čudnih smrti, uključujući i Miloševića kome nije omogućeno da se leči.

Predaja Karadžića Hagu, smatra Naročnicka, ističući pravo Srbije da o tome odlučuje, neće doprineti vršenju pravde. Ona dodaje da je srpski narod „veoma, veoma umoran” od stalnih ucena i uslovljavanja, ali da se Zapad neće zaustaviti na Karadžiću. Na redu je Kosovo: „Zapad se neće zaustaviti dok ne dobije sve”.

I Jelena Guskova, rukovodilac Centra za izučavanje balkanske krize pri Ruskoj akademiji nauka koji je do sada objavio 10 tomova dokumenta na tu temu, podseća da je kao naučni ekspert učestvovala u radu Tribunala i da sud nije hteo da koristi mnoga dokumenta koja su mu ponuđena. „Tamo se nalaze nekompetentni ljudi. Ispada da, nezavisno od toka suđenja, oni čitaju s papira ono što im odgovara.” Cilj je da se optuže Srbi i dokaže da je NATO bio u pravu što je bombardovao Jugoslaviju, smatra Guskova.

„Ono što je sada uradio Beograd, to je politički postupak, ustupak Evropi koja stalno obećava Srbima da će joj se približiti. Srbi će morati da učine još mnogo ustupaka. Istini za volju, oni to rade još od 1992. godine kad su uvedene sankcije. Spisak ustupaka i ultimatuma je beskonačan – Srbi ih sve vreme ispunjavaju, a postavljaju im se novi. Ljudi koji žele u Evropu, spremni su da izruče sve redom, mada, iskreno rečeno, mislim da Srbe neće tek tako primiti u Evropu”, zaključuje Guskova.

Pitanjem da li je ispravna jednačina: Karadžić plus Hag jednako je Evropa, bave se i brojni ruski mediji. Svi oni podsećaju da je Haški tribunal politička institucija čiji rad nema nikakve veze s pravom i zakonom i da je rusko ministarstvo inostranih poslova nakon oslobađanja Nasera Orića zvanično zatražilo ukidanje Tribunala. Govoreći 5. juna na zasedanju Saveta bezbednosti OUN, Vitalij Čurkin je predložio da se od 2009. u Tribunalu ne započinju novi procesi, a da se započeti do kraja 2008. predaju nacionalnim sudovima. „Tribunal koji je osnovao Savet bezbednosti, prema svom statutu, mora do 2008. da razmotri sve slučajeve u prvoj instanci, a do 2010. da konačno završi svoj rad”, rekao je Čurkin.

Mnogi se danas pitaju koliko će snagu imati ta inicijativa ako Srbija i dalje tako bezrezervno sarađuje sa Hagom.

Većina ruskih političkih analitičara slaže se u tome da se hapšenje nije slučajno dogodilo upravo kad je na vlast došla „prozapadna vlada” koja računa da će na taj način dobiti ulaznicu u Evropsku uniju. Podseća se na činjenicu da, svojevremeno, izručenje Slobodana Miloševića „nije donelo Srbima ozbiljne političke dividende”. Naprotiv, usledio je de fakto gubitak Kosova i konačna dezintegracija Jugoslavije izlaskom Crne Gore iz njenog sastava.

Čak i ako bude uhapšen Ratko Mladić, „ne treba očekivati stupanje Srbije u EU, između ostalog, zbog čvrstog antisrpskog stava niza evropskih zemalja – Velike Britanije, Holandije i skandinavskih zemalja”, ističu ruski mediji, koji su zaista uložili ogromne napore da dobiju što više sagovornika i svedoka vremena u kome je Radovan Karadžić bio na vlasti. U Moskvi žive mnogi naučnici i političari koji su ga lično poznavali i koji ovih dana svedoče o njemu kao pozitivnoj i patriotskoj ličnosti.