Rušenje kao adut u kampanji

Dok se bliže aprilski izbori na tri nivoa, pojedine političke partije u svojim programima sve glasnije nude da „isprave greške” sadašnje vlasti tako što će rušiti ili zaustavljati već započete projekte u glavnom gradu. Umesto da potencijalnim glasačima, najpre, ponude nova i bolja rešenja za neke konkretne probleme građana, u prvi plan izborne kampanje stavljaju brisanje nekih od poduhvata stranaka koje sada predvode vladajuću koaliciju. Tako deo opozicije i njima naklonjeni pojedinci insistiraju na uklanjanju Istorijskog muzeja Srbije i vraćanju zdanja Glavne železničke stanice na Savski trg, ali i na premeštanju spomenika Stefanu Nemanji sa Savskog trga u beogradska prigradska naselja poput Marinkove bare i Borče ili u unutrašnjost Srbije, a naglašavaju i da se „mora zaustaviti gradnja na Makišu i da se promene linije metroa”. Većinu ovih poruka uputili su predstavnici liste „Ujedinjena Srbija” i njihov kandidat za gradonačelnika profesor dr Vladeta Janković.

S takvim idejama nisu saglasni ni svi predstavnici opozicije. Iz pokreta Dveri garantovali su da neće biti izmeštanja spomenika, ukazavši na značaj Stefana Nemanje i dug koji imamo prema njemu. Da neće dozvoliti uklanjanje obeležja posvećenog rodonačelniku dinastije Nemanjić, najavili su i predstavnici aktuelne vlasti, pa je tako zamenik gradonačelnika Goran Vesić poručio da će Beograđani telima braniti taj spomenik.

Za to vreme u pojedinim medijima bilo je prostora za one koji su u cilju kritike vladajuće većine čak i svetosavlje nazvali „velikosrpskom doktrinom”. Diskusiju o estetici zamenile su tvrdnje da je ovo obeležje nastavak propagande laži. Stefan Nemanja naziva se „klasičnim hrišćanskim krstašem i verskim šizmatikom u 13. veku” i dovodi se u pitanje da li je Sveti Sava, odnosno Rastko Nemanjić, bio srpski prosvetitelj.

Međutim, podsećanja radi, spomenik Stefanu Nemanji nije prva skulptura u Beogradu na kojoj su se lomila koplja političke borbe. Kada je 2016. godine na Cvetnom trgu u Beogradu podignut spomenik piscu i jednom od osnivača Demokratske stranke Borislavu Pekiću, iz redova DS-a stigle su kritike na račun toga što je spomenik otkrio tadašnji premijer i aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Usledila je reakcija supruge Borislava Pekića, Ljiljane Pekić, koja je rekla, kako su tada preneli mediji, da bi pisac smatrao „zaslužnim šamarom demokratama” to što je ovo obeležje otkrio lider SNS-a, uz podsećanje da je DS imao dovoljno vremena da oda počast Pekiću.

Osim spomenika, među najčešćim pozivima za rušenje ili uklanjanje su i oni koje se odnose na građevine u Beogradu na vodi. Tako su se u nekim beogradskim medijima i ranije oglašavali pokreti i pojedinci s predlogom da se sruši Kula „Beograd”. Aktuelna predizborna kampanja nije prvi primer da se čuju ovakvi ili srodni predlozi. Sličnim, ali direktnijim tonom, uoči gradskih izbora 2018. rušenje se pominjalo kao rešenje, doduše samo ukoliko bi građani na referendumu odlučili da to vrate u prvobitno stanje. I sada, građani su mogli da čuju predlog za povratak na nekadašnju namenu, ali bez zahteva da se o tome održi referendum. Nije bilo reči ni o tome koliko bi koštao takav, kao ni slični projekti.

„Zašto železničku stanicu ne vratiti u funkciju, tu divnu zgradu. Gde mi imamo zgrade iz 19. veka koje tako lepo izgledaju? To nije nikakav problem, razgovarao sam sa stručnim ljudima, vozovi mogu doći ispod zemlje, da imamo stanicu u centru grada kao u Parizu i Londonu, kao svaki drugi veliki grad”, rekao je nedavno kandidat za gradonačelnika Beograda koalicije okupljene oko Stranke slobode i pravde, Narodne stranke i Demokratske stranke Vladeta Janković. Inače, zdanje nekadašnje Glavne železničke stanice dodeljeno je Istorijskom muzeju Srbije, a ministarka kulture Maja Gojković nedavno je najavila da će njena rekonstrukcija biti okončana najkasnije do novembra 2023. godine.

Predloge za rušenje i uklanjanje iz dela opozicije marketinški stručnjak Nebojša Krstić ocenjuje za „Politiku” kao destruktivni pristup političkoj borbi koji doživljava kulminaciju. „Stranke koje pričaju o rušenju odustale su od bavljenja politikom odavno i čitava njihova ’ponuda’ građanima svedena je na poruke omalovažavanja, mržnje i uvreda prema svima koji podržavaju ili čine vlast. Godinama su ti građani proglašavani bezubima, primitivnim i manje vrednim delom društva u saopštenjima ’prave opozicije’ i u njihovim medijima”, smatra Krstić.

A prof. dr Zoran Stojiljković ističe da retorika koja se upotrebljava polazi od postojeće političke kulture i da se procenjuje koliku će podršku dobiti na osnovu toga. „Od nekakve objektivne političke kritike, korektnosti, došlo se do provale političkog primitivizma. Pogledajte i šta predstavnici vlasti izgovaraju za svoje političke protivnike. Mi živimo u jednoj kulturi i ozračju u kome političke elite umesto da budu na neki način stvaratelj obrazaca za ponašanje, po mom dubokom uverenju, oni su daleko ispod nekog nivoa prosečne kulture ophođenja građana”, ocenjuje za naš list Stojiljković i dodaje da se uvodi ta vrsta nekulturnog i netolerantnog diskursa u javni prostor.

Poruke o rušenju, smatra, više su vrsta političkog teatra u vezi s izbornim kampanjama koje kao da nikada ne prestaju, nego što se može bukvalno označiti. „Uz sve negativne elemente, jedini njihov pozitivan element je da se svako preispita kako donosi te nekakve odluke o tome gde će ulagati naša sredstva”, kaže i dodaje da je reč o retorici koja treba da bude upozoravajuća. Ocenjuje da je treba shvatiti i kao neku vrstu opomene da jeste podvrgnuto reviziji sve što su radile vlasti. Rušenje ili ukidanje nečega, smatra, jeste poslednja varijanta koja postoji i često je neprihvatljiva.

Nebojša Krstić naglašava da je potrebno negirati svaki uspeh Aleksandra Vučića i njegove vlade i da se to radi pretnjama revanšizmom i rušenjem onoga što u simboličnom smislu predstavlja zaostavštinu naprednjaka. Ovakva retorika, naglašava, ne ide u prilog onima koji posežu za njom, i dodaje: „Za ovakvu kampanju dobija se snažan aplauz malobrojnih histerika na društvenim mrežama, ali se njima odbijaju umereni i neodlučni birači bez čijeg glasa opozicija jedva da prelazi umanjeni cenzus.” Upozorava da se zato „paralelno seje seme sumnje u ’izbornu krađu’ kako bi lideri imali alibi za neuspeh” i ocenjuje „kako bi to bilo plodno tlo za buduće proteste, a poželjno bi bilo i ulične nemire praćene nasiljem”.