Рушење као адут у кампањи

Док се ближе априлски избори на три нивоа, поједине политичке партије у својим програмима све гласније нуде да „исправе грешке” садашње власти тако што ће рушити или заустављати већ започете пројекте у главном граду. Уместо да потенцијалним гласачима, најпре, понуде нова и боља решења за неке конкретне проблеме грађана, у први план изборне кампање стављају брисање неких од подухвата странака које сада предводе владајућу коалицију. Тако део опозиције и њима наклоњени појединци инсистирају на уклањању Историјског музеја Србије и враћању здања Главне железничке станице на Савски трг, али и на премештању споменика Стефану Немањи са Савског трга у београдска приградска насеља попут Маринкове баре и Борче или у унутрашњост Србије, а наглашавају и да се „мора зауставити градња на Макишу и да се промене линије метроа”. Већину ових порука упутили су представници листе „Уједињена Србија” и њихов кандидат за градоначелника професор др Владета Јанковић.

С таквим идејама нису сагласни ни сви представници опозиције. Из покрета Двери гарантовали су да неће бити измештања споменика, указавши на значај Стефана Немање и дуг који имамо према њему. Да неће дозволити уклањање обележја посвећеног родоначелнику династије Немањић, најавили су и представници актуелне власти, па је тако заменик градоначелника Горан Весић поручио да ће Београђани телима бранити тај споменик.

За то време у појединим медијима било је простора за оне који су у циљу критике владајуће већине чак и светосавље назвали „великосрпском доктрином”. Дискусију о естетици замениле су тврдње да је ово обележје наставак пропаганде лажи. Стефан Немања назива се „класичним хришћанским крсташем и верским шизматиком у 13. веку” и доводи се у питање да ли је Свети Сава, односно Растко Немањић, био српски просветитељ.

Међутим, подсећања ради, споменик Стефану Немањи није прва скулптура у Београду на којој су се ломила копља политичке борбе. Када је 2016. године на Цветном тргу у Београду подигнут споменик писцу и једном од оснивача Демократске странке Бориславу Пекићу, из редова ДС-а стигле су критике на рачун тога што је споменик открио тадашњи премијер и актуелни председник Србије Александар Вучић. Уследила је реакција супруге Борислава Пекића, Љиљане Пекић, која је рекла, како су тада пренели медији, да би писац сматрао „заслужним шамаром демократама” то што је ово обележје открио лидер СНС-а, уз подсећање да је ДС имао довољно времена да ода почаст Пекићу.

Осим споменика, међу најчешћим позивима за рушење или уклањање су и они које се односе на грађевине у Београду на води. Тако су се у неким београдским медијима и раније оглашавали покрети и појединци с предлогом да се сруши Кула „Београд”. Актуелна предизборна кампања није први пример да се чују овакви или сродни предлози. Сличним, али директнијим тоном, уочи градских избора 2018. рушење се помињало као решење, додуше само уколико би грађани на референдуму одлучили да то врате у првобитно стање. И сада, грађани су могли да чују предлог за повратак на некадашњу намену, али без захтева да се о томе одржи референдум. Није било речи ни о томе колико би коштао такав, као ни слични пројекти.

„Зашто железничку станицу не вратити у функцију, ту дивну зграду. Где ми имамо зграде из 19. века које тако лепо изгледају? То није никакав проблем, разговарао сам са стручним људима, возови могу доћи испод земље, да имамо станицу у центру града као у Паризу и Лондону, као сваки други велики град”, рекао је недавно кандидат за градоначелника Београда коалиције окупљене око Странке слободе и правде, Народне странке и Демократске странке Владета Јанковић. Иначе, здање некадашње Главне железничке станице додељено је Историјском музеју Србије, а министарка културе Маја Гојковић недавно је најавила да ће њена реконструкција бити окончана најкасније до новембра 2023. године.

Предлоге за рушење и уклањање из дела опозиције маркетиншки стручњак Небојша Крстић оцењује за „Политику” као деструктивни приступ политичкој борби који доживљава кулминацију. „Странке које причају о рушењу одустале су од бављења политиком одавно и читава њихова ’понуда’ грађанима сведена је на поруке омаловажавања, мржње и увреда према свима који подржавају или чине власт. Годинама су ти грађани проглашавани безубима, примитивним и мање вредним делом друштва у саопштењима ’праве опозиције’ и у њиховим медијима”, сматра Крстић.

А проф. др Зоран Стојиљковић истиче да реторика која се употребљава полази од постојеће политичке културе и да се процењује колику ће подршку добити на основу тога. „Од некакве објективне политичке критике, коректности, дошло се до провале политичког примитивизма. Погледајте и шта представници власти изговарају за своје политичке противнике. Ми живимо у једној култури и озрачју у коме политичке елите уместо да буду на неки начин стваратељ образаца за понашање, по мом дубоком уверењу, они су далеко испод неког нивоа просечне културе опхођења грађана”, оцењује за наш лист Стојиљковић и додаје да се уводи та врста некултурног и нетолерантног дискурса у јавни простор.

Поруке о рушењу, сматра, више су врста политичког театра у вези с изборним кампањама које као да никада не престају, него што се може буквално означити. „Уз све негативне елементе, једини њихов позитиван елемент је да се свако преиспита како доноси те некакве одлуке о томе где ће улагати наша средства”, каже и додаје да је реч о реторици која треба да буде упозоравајућа. Оцењује да је треба схватити и као неку врсту опомене да јесте подвргнуто ревизији све што су радиле власти. Рушење или укидање нечега, сматра, јесте последња варијанта која постоји и често је неприхватљива.

Небојша Крстић наглашава да је потребно негирати сваки успех Александра Вучића и његове владе и да се то ради претњама реваншизмом и рушењем онога што у симболичном смислу представља заоставштину напредњака. Оваква реторика, наглашава, не иде у прилог онима који посежу за њом, и додаје: „За овакву кампању добија се снажан аплауз малобројних хистерика на друштвеним мрежама, али се њима одбијају умерени и неодлучни бирачи без чијег гласа опозиција једва да прелази умањени цензус.” Упозорава да се зато „паралелно сеје семе сумње у ’изборну крађу’ како би лидери имали алиби за неуспех” и оцењује „како би то било плодно тло за будуће протесте, а пожељно би било и уличне немире праћене насиљем”.