Nobelovac Ivo Andrić genocidaš

Pitanje je samo vremena kada će na apelaciju Bakira Izetbegovića međunarodna zajednica u BiH zabraniti  srpskog nobelovca Ivu Andrića. Do sada mu možda to nije bilo ni potrebno jer u bošnjačkim kantonima ionako Andrićevih dela više nema u školskoj lektiri, nema ih u bibliotekama, nema novih izdanja ... Zašto?

Sve je počelo kada je 1967. odnedavno rahmetli  Muhamed Tunjo Filipović „otkrio” da je „Andrićevo delo nanelo više zla Bosni nego svi okupatori zajedno”.  Na ovu skandaloznu ocenu objavljenu u sarajevskom književnom časopisu „Život”, nakon opšte ćutnje kulturne javnosti, reagovao je mladi kritičar i teoretičar književnosti Novica Petković, a onda su zbog muslimanskog nacionalizma morali da se uključe i politički forumi. No Tunjo je ubrzo vraćen u partiju i javno rehabilitovan, sa oreolom  žrtve za nacionalnu stvar. Novica Petković je zbog „srpskog nacionalizma” morao da pređe u Beograd. A  Muhsin Rizvić, Rusmir Mahmutćehajić  i mlađi bošnjački „andrićolozi”  utvrdili su da su „svi likovi muslimana u Andrićevom opusu prikazani negativno i karikaturalno”.

Kao „neprijatelja i Bosne i Bošnjaka”, koji je, pride, u svojoj  tada još neobjavljenoj bečkoj disertaciji napisao nešto ružno o Osmanskoj okupaciji,  Andrića je u bivšem republičkom režimu štitio Nobel i činjenica da je znatan deo nagrade poklonio za razvoj bibliotekarstva u BiH.  Ali kada je došla sloboda, kako svedoči Kusturica, prvi predsednik Predsedništva demokratske BiH  Andrića je nazvao „fratarskim kopiletom”. Kada je A. Izetbegović taj svoj  umetnički sud izrekao pred piščevim fanom, šta li je tek govorio pred svojim  sledbenicima.

Nije čudo što su se Andrićeve biste i poprsja našli na udaru branitelja Bosne pre nego što je građanski rat i počeo. Bošnjački junak bez mane i straha Murat Šabanović  u Višegradu je macolom razlupao bronzanu glavu uz odobravanje mahalske alaše. A pošto mu je posle rata izmakla obećana nagrada, sam je u mikrofon rekao da ga je Omer Behmen prevario da će za rečeno junaštvo dobiti dućan na Baščaršiji. U prestonom Sarajevu je malo kasnije sve obavljeno diskretnije i pod okriljem noći, a egzekucija je bila grupna. U parku na Trgu oslobođenja „zelene” beretke su simbolično obezglavile i ostale srpske umetnike.

Tako je Ivo Andrić imao veliku ulogu i u dalekom predskazanju građanskog rata u BiH, i u razumevanju toga rata, kao i u sagledavanju njegovih posledica. Srbi su počeli da ga čitaju  ne samo kao veliku literaturu nego i kao političku pouku. Muslimani/ Bošnjaci su pak hteli da ubiju pticu rugalicu koja je prepoznala njihove opake fantazije o nemogućoj državi. Mudri Andrić je i to predvideo: „Bosanci mrze sve, ali najviše mrze one koji im na tu mržnju ukažu.”

Čudo je da u bošnjačkim kantonima nije već i zvanično zabranjeno da se Andrić  čita, citira, afirmiše i o njemu uopšte piše, sem u interpretacijama  Muhameda, Muhsina,  Rusmira i sl.

Ali neće biti nimalo čudno kada Bakir Izetbegović u Ustavnom sudu BiH pokrene apelaciju da se zakonom zabrani i spominjanje imena srpskog nobelovca iz Bosne na celoj teritoriji kakve-takve države, kao dokaz da ona ipak nije tek „kakva-takva”, nego potpuno normalna, jedinstvena, građanska itd. Naposletku, biće upućen zahtev Nobelovom komitetu da se Andriću posthumno oduzme nagrada. Čak i za neuporedivo manje grehove takav zahtev je već bio upućen za Petera Handkea netom nakon što je dobio Nobela. Doduše nisu uspeli, ali Austrijanac je ipak samo naklonjen Srbima, a Andrić je jedan od reprezentativnih pripadnika „lošeg naroda” i pride rodom sa teritorije današnje Srpske. Štaviše, najduže je živeo i umro u agresorskom Beogradu.

Muslimani/Bošnjaci svaku svoju veću pogibiju, makar je i sami izazvali, ili kao kolaboranti višestruko više pobili komšija, smatraju genocidom nad svojim narodom.  Toliki broj pretrpljenih genocida u kratkoj nacionalnoj istoriji Bošnjaka, koja počinje tek od 1966, deluje neverovatno. Ali, ako se definicija pojma genocid toliko proširi, kao u slučaju Srebrenice, onda je realno da ih bude i mnogo više od 12. No, onda se postavlja pitanje koliko  genocida su tek oni počinili nad pravoslavnim komšijama Srbima. Verovatno postoje savremene statističke metode uz pomoć kojih bi stručnjaci mogli da dođu do aproksimativne brojke srpskih žrtava „poturica” tokom 500 godina pod Turcima. Zasenila bi sve kasnije.

A o  kulturocidu  Andrić piše u već pomenutom doktoratu. „Osvajanjem Carigrada evropskom čovečanstvu nanesena je rana. Nigdje ta rana nije bila dublja i bolnija nego u Bosni”.  Tokom K und K aneksije,  kojoj su služili prilikom etničkog čišćenja Srba u Podrinju uoči napada na Srbiju. NDH i 13, SS divizija bila je kulminacija, ali se nastavilo i tokom građanskog rata.  Istina, Tunjino šokantno poređenje Andrića i svih okupacija relativizuje se činjenicom da su bosanski muslimani dobrovoljno participirali i u osmanskoj i u austrougarskoj i u nacističkoj okupaciji. To zapravo za njih i nisu bile okupacije, nego „uprava”, „kratka epizoda”, „političko nesnalaženje”, dok je Andrićevo delo ni sa čim uporedivo zlo.  Ergo, Andrićevo zlodelo prevazilazi 12 genocida zajedno. Gore je od Srebrenice!

Da je doživeo kraj rata ’92–’95. Ivo Andrić bi sigurno završio u Hagu zbog teze da je „Bosna

zemlja mržnje”. U skladu sa bošnjačkim mnjenjem, tamošnje sudije u Andrićevom delu

ne bi prepoznali genijalno literarno i esejističko poniranje u dubinu nacionalnih odnosa

u Bosni, koje je i njima moglo pomoći da u nju proniknu, nego kao ratno huškanje. Tipičan genocidaš. Ne bi prošao bez doživotne.

Umesto brojnih uništenih spomenika po Bosni, Andrić  je u Srpskoj za uspomenu dobio čitav grad napravljen od kamena da bi bio neuništiv.  Alija, Omer (Behmen), prevrću se u grobu. No, pitanje je samo dana kada će njihovi naslednici potegnuti da Andrić grad „vrijeđa njihova nacionalna osjećanja” , „ugrožava njihov vitalni interes” i  „opstruiše bosansku državnost”. Da li će tražiti da ga v. d. visoki predstavnik sruši? Ili će se zadovoljiti da promeni ime u Mehmed-pašin grad? Ili će uz pomoć međunarodne zajednice biti postignut „kompromis”: bezimeni Kamen grad. Budućnost Srba u BiH simbolički je vezna je za posthumnu sudbinu Ive Andrića u Srpskoj. Ne bude li vratila svoje ustavne nadležnosti, i Andrićev grad, kao i Srbi, potpašće pod nadležnost organa „jedinstvene BiH”.

Profesor emeritus