Pridržavanje kaputa Đuri Jakšiću

Đura Jakšić (1832–1878)Georgije Đura Jakšić (1832–1878), posle školovanja i kraćeg rada u vojvođanskim gradovima, 1857. je prešao u Srbiju. Radeći kao učitelj i profesor crtanja, tokom sledećih 15 godina prinudno se selio osam puta. U to vreme prosvetni radnici bili su državni službenici, kojima je vlast određivala mesto službovanja, slično kao vojnim licima. Iako s brojnom porodicom, i kao jedini hranitelj, nekada je i otpuštan iz službe. Većina seoba po selima bila je po kazni, jer je pesnik u kafanama, pod dejstvom pića, bio sklon žestokim ispadima.

O sebi za kafanskim stolom pesnik kaže: „A ja pijem, jošte pijem/U tom mi se srce para/Ćuteći se samo igram/Ljutim vrhom od handžara.” Nakon žalbi sugrađana na Jakšićeve incidente sledile su kazne državnih vlasti. Nedobronamernost i zluradost ljudi iz okoline činile su pesnika ogorčenim, što govore stihovi: „Ali moje srce, ali moje grudi/ledenom su zlobom okivali ljudi”. Jakšić nije oklevao da stihovima prebaci i državi zbog nerodoljubivog odnosa prema pobunjenim Srbima u Bosni i Hercegovini. Sve vreme mukotrpnog potucanja po gradovima i zabitim selima neumorno je pisao lirsku i rodoljubivu poeziju, drame, pripovetke i slikao portrete savremenika i istorijskih ličnosti.

Srećan preokret u službovanju Đure Jakšića došao je tek kad se na srpskoj političkoj sceni pojavio veliki intelektualac Stojan Novaković. Poznajući Jakšićeve zasluge za srpsku kulturu, nalazi mu 1872. bolje plaćeno mesto korektora u državnoj štampariji. Međutim, već tada mu je zdravlje bilo ozbiljno oronulo zbog kostobolje i tuberkuloze, od koje su bolovali njegovi ukućani. Jakšićeva kći Tijana, tek udata za pesnika Vojislava Ilića, umrla je od tuberkuloze u svojoj 19. godini.

Iz vremena službovanja Đure Jakšića u štampariji njegov prijatelj iz mladosti Jovan Jovanović Zmaj zapisao je vedru anegdotu. Jednog dana Đura ostaje u kancelariji prekovremeno, kada su se svi službenici razišli kućama. Zbog kostobolje teško mu je bilo da obuče zimski kaput, pa izlazi u hodnik i poziva čistača mu pridrži kaput, ne znajući da su čistači zatvorenici kojima je to prinudno zanimanje. Čistač nespretno pomaže, na šta mu nervozni Đura ljutito prebacuje kako ni kaput ne ume da pridrži. Robijaš se pravda da je u zatvor dospeo ne zato što je ljudima pridržavao kapute, nego im ih je, naprotiv, strzao s ramena i otimao. Od tada se Đura više nije usuđivao da traži pomoć iz hodnika.

Dobar zimski kaput nekada je predstavljao dragoceni deo odeće, koji se brižljivo čuvao, krpio, prevrtao i nasleđivao, o čemu je pisao Gogolj u pripoveci „Šinjel”. Nakon Jakšićeve smrti prosvetari i školska omladina održali su dobrotvornu priredbu u korist njegove porodice. Za tu priliku Zmaj je napisao nezaboravnu rodoljubivu posmrtnu odu „Svetli grobovi” koju znamo iz đačkih čitanki. Na grobu Đure Jakšića, preseljenom s Tašmajdanskog na Novo groblje, urezane su njegove reči razočaranja: „U svetu, brale, nema ljubavi”.

Dragan Stanković,
Beograd