Zaborav kao sudbina ustavotvorca

Smederevo – Sretenje, simbol srpske državnosti i ustavnosti, Srbija redovno obeležava zaboravljajući svog prvog ustavotvorca Dimitrija Davidovića. Tako je i ovog 15.februara. Slavimo  ‒ 218 godina od podizanja Prvog srpskog ustanka i 187 od usvajanja Sretenjskog ustava, a njegov tvorac nije udostojen  ni da mu neka državna delegacija obiđe grob i položi venac. Na ovaj dan retko ko i spominje čoveka koji je Srbiji podario jedan od najliberalnijih ustava tadašnje Evrope, akt kojim je naša zemlja prva na Balkanu ukinula feudalizam.

Ponavljamo istoriju zanemarivanja, baš kao što je 1838. tadašnji urednik „ Novina srbskih” Dimitrije Isailović „zaboravio” da objavi vest o njegovoj smrti u prvim srpskim novinama koje je upravo Davidović pokrenuo.

Zaborav kao da je sudbina ovog slobodoumnog Srbina, borca za emancipaciju, razbijanje feudalnih ograničenja i autokratske vladavine. Iako je njegov ustav na snazi bio samo dve nedelje, „ uzdrmao” je velike sile, liberalan i za njihove mere demokratije, pa ga je knez suspendovao, a štetu svalio na tvorca. Penzionisao ga je i proterao iz Beograda. Davidović je za zbeg odabrao Smederevo, kako je tada rekao, radi lepote predela i zbog zdravstvenih razloga. Progonstvo ga je slomilo, a tužne vapaje ostavio je na papiru:

„Lišen službe i lišen čina, bivam ja sad jedan kao izvrg svega roda Srbskoga, niti mogu među ljude više izlaziti, ni po braći pogledati. Ja sad uprav nit sam živ, nit sam mrtav, niti znam kuda glavu da podklonim”, zabeležio je potpisavši se kao „najverniji sin Otečestva, Dimitrije Davidović”.

U Smederevu je Dimitrije proveo tri poslednje godine života, teške i tužne. Dokrajčile su ga smrti najvoljenijih ‒ supruge i dece, samovao je u bedi. Preminuo je u 48. godini zaboravljen, a taj usud prati ga i posthumno. Dimitrije Davidović je sahranjen na ledini,  na svom imanju, bez obeležja.  Tek po okončanju Miloševe vlasti, posmrtni ostaci preneti su na smederevsko groblje kod Crkve Uspenja Presvete Bogorodice. Niko ga nije ni spominjao, da bi deceniju kasnije, na inicijativu Bečke akademije nauka pronađeno zapušteno grobno mesto. Prilikom obeležavanja 50 godina od smrti, 1888. godine, nadgrobna ploča od studeničkog mermera uzdignuta je oko 20 centimetara od zemlje, a u kameni opseg ugrađena gvozdena ograda. Tako je i danas, 184 godine nakon što je umro. Blede slova epitafa „Sav Srbin”, ispisanog starom srpskom ortografijom, koji je sam osmislio.

 Ni gradske vlasti u Smederevu, ustavopisca, kneževog sekretara, novinara, diplomatu, čoveka koji je čitav svoj život posvetio napretku mlade srpske države, uopšte nemaju u svojoj agendi, ne staraju se o grobu... Za Davidovićev grob nažalost mnogi i ne znaju, niti da je u Smederevu skončao svoj kratki život. Svetli primer je profesor ovdašnje gimnazije Nebojša Jovanović, koji redovno svoje đake uoči praznika vodi na Davidovićev grob. Udruženje novinara Srbije najavilo je da će ove godine na Sretenje posetiti njegovu večnu kuću i odati mu poštu.

Knežev lekar i novinar

Dimitrije Davidović je rođen u Zemunu 1789. godine. Školovao se u rodnom gradu, Pešti, Sremskim Karlovcima, sa 24 godine odlazi u Beč da studira medicinu, gde ga život  odvodi  u novinarstvo. Zajedno sa školskim drugom Dimitrijem Frušićem osniva „Novine serbske”, prve novine na maternjem jeziku u Beču, gde je u to vreme živelo mnogo uglednih Srba. Dozvolu im je dao lično austrijski car Franc. Pokrenuo je Davidović i svoju štampariju, 1. avgusta 1813. kada objavljuju prvih 200 primeraka. Vremenom su počeli da pišu i vesti o zbivanjima u Srbiji. Dimitrije je sarađivao sa znamenitim ljudima poput Vuka Stefanovića Karadžića, Jerneja Kopitara, Lukijana Mušickog i drugih. Nakon desetak godina novine su zapale u finansijsku krizu, a Davidović u dugove. Po gašenju lista pisao je Milošu Obrenoviću moleći ga da u Srbiji nastavi sa radom. Ubrzo postaje prvi knežev sekretar i porodični lekar. Nakon proglašenja Ustava, od Miloševog najbližeg saradnika pada u nemilost.