Kakva Novosađanka u Parizu

Ovog meseca navršava se tačno 10 godina otkako Sonja Bajić kada je pitaju za adresu navodi pariski arondisman. Ilustratorka, po formalnom obrazovanju arhitekta, u razgovoru koji smo vodili mejlom, priznaje da se ponekad zapita o brzini protoka vremena.

– Kažu da je to odlika starenja, to brže krunjenje vremena. Postoji nekoliko mesta na svetu gde se čini da je sve moguće i Pariz je jedno od njih. Zato je ovaj grad bio i ostao moj izbor.

Dovoljno blizu ravnici

Rođena Novosađanka u argumente zašto je dunavske obale i senke Petrovaradina i Fruške gore zamenila Gradom svetlosti navodi da je Pariz „dovoljno blizu druge kuće, u Evropi, dobro povezan i lep”.

Porodicu i prijatelje iz mladosti u Novom Sadu posećuje redovno, najmanje dva-tri puta godišnje. Kuje plan za skori dolazak u Srbiju, jer će njeni crteži biti deo dve kolektivne izložbe: jedne u Novom Sadu u Muzeju Vojvodine i u druge u Beogradu. – Ravnica i ja ćemo se tada videti – kaže i dodaje da joj svaki dolazak u Srbiju donese rekalibraciju i uzemljenje. Pogotovu kada prolazi i šeta još uvek očuvanim delovima starog Novog Sada koji podsećaju na vreme u kome se čuvalo ono što imamo.

– Pariz je tako lep, baš zato što se štite, čuvaju i obnavljaju stare zgrade i kompleksi – podseća Sonja.

Privilegovana da bude stanovnica dva, malo je reći, posebna urbana entiteta, Sonja na svojim crtežima, međutim, mapira uličice, bulevare, kvartove, naselja i drugih pravih ili izmaštanih gradova.

U formu mapa pretače konkretne životne situacije, poslovne i privatne epizode, svoje i tuđe. Crtala je brojna rešenja za korice i ilustracije knjiga, potpisana je kao autorka i koautorka nekoliko zanimljivih izdanja.

Jedna od knjiga koja je pre nekoliko godina prodrmala srpsku izdavačku scenu bila je „Kakva ženska”, nastala iz istoimenog bloga. Sonja je crtala portrete, a Jelena Mitrović tekstovima portretisala umne i vredne žene 19. i s početka 20. veka iza kojih je ostao neizbrisiv trag u našem društvu, na njihovim poljima delovanja.

– Ponosna sam na taj projekat. Te 2016. godine napravile smo blog koji je posle prerastao u knjigu u izdanju „Kreativnog centra”. Moto su bile priče o ženama koje su bile progresivne kada to nije bilo moderno.

Tu su biografije i portreti Savke Subotić, Katarine Milovuk, Isidore Sekulić, Milice Janković, Anice Savić Rebac, Milunke Savić, Mine Karadžić, Drage Spasić...

Ilustracijama je obogatila i poeziju Sare Radojković u knjizi „Vežbanka za strah”, knjigu na engleskom „What my girlfriends told me”, izdanje o bundevama „Pumpkins are awesome”. Dok je živela u Srbiji, a i danas samo s pariske adrese, sarađuje s domaćim i internacionalnim modnim časopisima.

A sve je počelo za arhitektonskom tablom za crtanje i vizuelizacijom recepata.

Posle završetka arhitekture i prvog mastera na istom fakultetu u rodnom gradu, naša sagovornica dobila je stipendiju za drugi master u Italiji i šansu da iskusi život na drugom mestu.

– Otisnula sam se put Zapada i ilustracija se desila spontano. Prvo su to bile crtane priče o svakodnevici, recepti. Mape mesta gde se nalazi neki prostor za svirku, restoran ili kuća prijatelja. Naravno, govorim o vremenu pre „Instagrama”. Prvi crteži zato su mahom ostajali u sveskama, notesima, sada čuvarima nekog prošlog vremena.

Radila je kratko kao arhitekta; poslednji put njen potpis bio je na jednom projektu za beogradski aerodrom „Nikola Tesla” i to za parisku firmu.

U vremenu u kome, može se primetiti zbog promena u tradicionalnim medijima i sveprisutnosti društvenih mreža, slike i video-zapisi imaju prioritet nad rečima, pitamo kako posmatra prevlast vizuelne komunikacije. Da li je to dobro ili nije?

– Moje ilustracije prate reči i rečenice jer baš najčešće nešto napisano i izrečeno predstavlja inspiraciju za njihovo nastajanje. Davno je rečeno da jedna slika govori više od hiljadu reči – smatra Sonja Bajić, zapažajući da živimo u tviter kulturi. – Ljudi ne čitaju više od pasusa i svi stalno tražimo stimulaciju sledećeg videa, sledeće fotke, sledeće neonske boje.

Slobodno vreme provodi istražujući umetničke kutke kojih je u Parizu pregršt. Trudi se da jednom nedeljno poseti neki od muzeja, galerija gde se, priznaje, hrani novim idejama i uvek nauči nešto novo.

Mnogo čita i pije čaj

Iako je crtanje osnovni izraz, pasionirani je čitalac. Čita najmanje četiri strane knjige dnevno, pliva, šeta, vozi bicikl.

Na svom instagram nalogu objektivom kamere beleži detalje po Parizu za svoju arhivu, a nešto podeli s pratiocima.

– Volim da pijem čaj i sedim u parkovima. Uglavnom su moja interesovanja izvan ilustracije male i neobično-obične stvari svakodnevice.

I umesto zaključka za Sonju Bajić stvaranje naslovnica knjiga je poput magije. Osim primenjenih ilustracija ona radi i apstrakcije, svedene forme, dubi linoleum, ali slika i na platnu. Za sada ova dela još nije predstavila javnosti, na socijalnim mrežama.

Zbog korone, odjedanput sami

Pandemijska situacija u celom svetu menja se iz dana u dan, iz meseca u mesec. Kako sve to izgleda u Parizu, koliko utiče na rad umetnice?

– Godinu pre pandemije provela sam navikavajući se na samotni rad u studiju. Danas, ni za šta ne bih menjala tišinu sobe, zvuke s ulice, audio-knjige, podkaste, nasumične pauze u parku, prihvaćeni ritam pre pandemije. Ali, takav način rada nije za svakoga. U početku sam morala da naučim kako da nadomestim odsustvo ljudi. Sistem u kome smo odrasli navikao nas je na drugačije. Odjednom se dogodilo da treba da budemo sami, kod kuće i da u tom prostoru još radimo – objašnjava Sonja i dodaje da je u Francuskoj trenutno najaktuelnije pitanje da li uvesti obaveznu vakcinaciju.

Feminizam i prostor

U novoj godini Sonja Bajić sprema dve knjige, jednu na srpskom i jednu na francuskom. Teme su kao i do sada: prostor, mape i feminizam. Raduje se radu novih korica za knjige „Reke biblioteke ” i druge izdavače.

Umetnost i lajkovi na mrežema

Veliki broj mladih u raznim istraživanjima ne krije da planiraju da se iz Srbije odsele. Šta mogu da očekuju umetnici koji se odluče za odlazak?

– Svako mesto za život i rad ima dobrih i loših strana. Trudim se da realistično prilazim različitim pogledima, bilo da su oni romantizovani ili kivni. Studentima govorim da crtaju više na papiru i sveskama, a manje objavljuju na socijalnim mrežama, da sebi dozvole greške i ne žive svoju umetnost kroz lajkove i tapšanja. Jer, napreduje se samo klasičnim radom – poručuje Sonja.