Spasava mačke sa drveća, ptice sa bandera i pse iz bušotina

Ona je nešto poput ženskog Klarka Kenta. Ima dve ličnosti. Jedna se bavi običnim kancelarijskim poslom, a druga ima supermoći – ne plaši se ni visine ni dubine i spasava one kojima je život u opasnosti. Reč je o Sofiji Kujundžić, dvadesetčetvorogodišnjoj članici udruženja „Animal reskju Srbija” (ARS), učesnici u više od 80 odsto spasilačkih akcija organizacije koja je do sada sačuvala više od 4.000 životinjskih života. Tačan broj poduhvata u kojima je bila ne zna jer je, kaže, u ovih gotovo šest godina odavno prestala da ih broji.

– U ARS-u sam od prvog sastanka, od 15. marta 2016. godine. Pošto sam studirala veterinu, želela sam da budem u timu koji će se baviti pružanjem prve pomoći povređenim životinjama u rehabilitacionom smeštaju, kao i prilikom spasavanja. Igrom slučaja, bila sam i polaznik prve obuke za spasioce u okviru ARS-a i tako, sasvim spontano, primarna aktivnost kojom sam počela da se bavim u okviru udruženja bila je spasavanje sa visina i iz dubina – objašnjava Sofija.

To što je žena nema neki značaj za posao kojim se bavi jer, kako kaže, pripadnici oba pola mogu biti podjednako sposobni, ali i podjednako trapavi. Tehnika je u spasavanjima jako bitna jer, ako nju poznajete, nedostatak snage možete nadoknaditi uz pomoć opreme.

– Pošto se radi o volonterskoj organizaciji, pozivi za spasavanja se objavljuju na internim grupama gde su spasioci i onda se tu i organizujemo. Zatim idemo do prostorija po opremu i vozilo i odlazimo do mesta intervencije. Jako je važno da nam ljudi pošalju fotografije ili kratak video mesta na kome se životinja nalazi kako bismo mogli da pođemo adekvatno opremljeni. A koliko će sama akcija da traje dosta zavisi od situacije i od životinje. Nekada se desi da za 10 minuta bude sve gotovo, a nekada nam treba i po nekoliko sati da završimo akciju – objašnjava Sofija.

Tim ARS-a najčešće spasava mačke i ptice zaglavljene u krošnjama drveća, na krovovima, antenama, banderama, prozorima na kip, ali i mace i pse koji upadaju u različite otvore u zemlji. Isto tako dosta posla prave im i životinje koje su zarobljene u svetlarnicima zgrada.

– Najkompleksnije je bilo spasavanje Mrvice, psa koji je upao u bušotinu za ispitivanje zemljišta koja se kopa na 12 metara dubine sa 15 centimetara širine. Ostao je zaglavljen i sklupčan na trećem metru. Morali smo da kopamo paralelnu rupu, odnosno kanal, pored te bušotine i da samu bušotinu otvorimo ispod njega. Sve to se radilo kako ga ne bismo dodatno zatrpali zemljom i pomerili da propadne još dublje – priseća se Sofija spasavanja koje je trajalo devet sati, a otežavalo ga je i to što je bio praznik i nedelja veče pa nijedna služba sa rovokopačem nije bila dostupna, moralo je da se kopa ručno.

Mrvica je, kaže, izvađen bez znakova života, ali je stručnošću i upornošću veterinara povratio rad srca i kasnije telesnu temperaturu i ostale vitalne funkcije. Imao je, kaže ona, sreće da ga je udomila divna porodica sa decom, na čijem placu je slučajno i upao u tu rupu.

– Pamtiću uvek i spasavanje jareta koje je upalo u šaht u Resniku i preživelo 30 sati bez kontakta sa mamom. To mi je bilo jedno od emotivnijih spasavanja, iako je bilo rutinsko i bez poteškoća. Ali samo ponašanje jareta prilikom susreta sa mnom, a kasnije i sa kozom, nešto je što ne može rečima da se opiše – kaže ova spasiteljka.

Za uspešne akcije najvažnija je saradnja sa timom. Najidealnije je kada su u ekipi tri ili više osoba.

– Nekada se desi da život spasioca zavisi od njegovog asistenta, tako da je saradnja ključni faktor. Članovi tima moraju da imaju puno poverenje jedni u druge u toku spasavanja. Mogu reći da sam stekla prilično dobre prijatelje među kolegama spasiocima – ističe Sofija dodajući da spasioci ipak kao prioritet imaju svoju bezbednost. Ali, dešava se da ih životinje često i povrede jer ne može da im se objasni da su oni tu da pomognu, a najrizičnije je raditi sa mačkama koje, ako se ne fiksiraju lepo, mogu da se izvitopere i izujedaju i izgrebu članove tima. Psi su dosta saradljiviji, jedini izazov je staviti im korpu na njušku ako su agresivni.

Sofijina porodica i prijatelji u početku su brinuli za njenu bezbednost, ali u međuvremenu su navikli i prihvatili ove akcije kao deo njene svakodnevice. A deo njenog „klarkkentovskog života” su i baš oni kojima pomaže kada je u ulozi „superžene”. Ona živi sa tri psa, dve mačke i cimerom.

– Od toga je jedan pas moj, jedan cimerov, a treći nam je sam došao i ostao, kao i mačke – kaže kroz smeh Sofija Kujundžić, članica udruženja „Animal reskju Srbija”, i dodaje da je i neke od spasenih životinja čuvala dok nisu našle porodice koje su im zauvek dale krov nad glavom.