Zavodljivost virtuelnih igrica

Nagrada „Isidora Sekulić” za 2007. godinu nedavno je pripala „Pričama za dosadno popodne” Mirjane Bjelogrlić-Nikolov, prvoj knjizi ove autorke. Mirjana Bjelogrlić-Nikolov diplomirala je na Filološkom fakultetu na Grupi za jugoslovensku i opštu književnost, a radi kao urednik Redakcije za kulturu Radio-televizije Srbije.

Za naš list najpre priča o svojoj umetničkoj radionici, mašti koja dobija konturu i načinu na koji bira svoje junake.

– Pisanje uvek počinjem na staroj, korišćenoj hartiji koja ima svoj miris, boju i prošlost. Tako odmah razmenjujemo neku tajnu energiju, papir i ja. Tastatura i procesor su samo stvari, dragocene u narednoj fazi, ali papir doživljavam kao potencijalnog šaptača, saveznika. Sviđa mi se tvrdnja Vejna Buta da, stvarajući, pisac kreira svoje drugo ja, jednu nadmoćniju verziju sebe. Ili Kajzerova maksima da je stvarni autor zapravo mitski stvaralac, samo medij. Dakle, nisam birala teme i junake, oni su izabrali mene… Čak i kada sam priču postavila kao stilsku vežbu, radnja koja je htela da bude ispričana uzela je prevlast. Tako je priča o zločinu i strahu, o surovosti i nežnosti, probila zadate okvire petparačkog žanra, horor-priče i krimi-priče, i postala porodična drama. Verujem da, kada pišemo, samo mentalni deo procesa pisanja zavisi od nas i one Aristotelove poetike techne, ali nam osećajnost uzmiče, želimo da ispričamo jedno, a slojevi se otkrivaju, priča mutira u nešto sasvim drugo. U jednom trenutku otrgne se od nas, postane nezavisna i živi neki svoj život…

Ipak, intertekstualne veze i raznovrsni žanrovi u „Pričama za dosadno popodne” duguju različitim proznim rukopisima koji su Mirjani Bjelogrlić-Nikolov svih ovih godina predstavljali nadahnuće. O svom čitalačkom iskustvu kaže:

– Problem je  zapravo počeo onda kada su likovi i predmeti počeli da se šetaju po pričama vremenski udaljenim nekoliko decenija. Umberto Eko u svom eseju tvrdi da kada fiktivni likovi počinju da se kreću iz dela u delo, dobijaju pravo na građanski život. Njegov književni, kao i teorijski rad o recepciji smatram ključnim za razumevanje književnosti na prelasku dva veka. Veoma su mi važne poetike: Nabokova, naročito sa romanima „Dar” i „Bleda vatra”, Bruna Šulca sa raspomamljenom fantazijom, rodonačelnika postmoderne, Borhesa, Pekića sa britkom ironijom, superiornog u svim žanrovima, Itala Kalvina i Milorada Pavića zbog narušavanja linearnog i uvlačenja čitaoca u tekst, potom indijskih pisaca, pogotovu ženskih autora iz porodice Desai, majstora žanra Grejema Grina i Le Karea, kao i autora iz drugih medija, tehno-bajke, grafičke novele, kiberpanka jer imaju subverzivno značenje i snažan izraz – reči su autorke. 

Njen čitalac, pak, mora da rešava različite zadatke. Kao na primer:

– U jednoj priči, zamišljenoj kao virtuelna igrica, razbacani su delovi slagalice. Uoči samog početka Drugog svetskog rata, voz iz Lođa za Carigrad zaustavlja se u Beogradu, gradu nazvanom i „Darol džihad”, „Kuća ratova”. Poput kompjuterske igrice, čitalac postaje interaktivan rešavajući različite zadatke: percepcije, mnemotehničke, logičke, po sistemu eliminacije, poput čuvenog Ajnštajnovog zadatka i igre na tabli „kluedo”. Pomoćnik u priči, uobičajen u igrici, ovoga puta jeste učitelj iz Kragujevca, šifrant iz Prvog svetskog rata i paleograf. On će igraču-čitaocu pomoći da reši kriptografske zadatke sa simbolima iz astrologije, astronomije, alhemije, kao i pismima, koptskim slovima, germanskim runama, ćirilicom i jednim od najtajanstvenijih pisama – glagoljicom za koju se smatra da ju je Ćirilo izmislio kao tajno pismo, a najduže su ga koristili slovenski katolici na Krku – do pedesetih godina 20. veka. 

Mirjana Bjelogrlić-Nikolov nam, potom, objašnjava i zašto se odlučila baš za elemente fantastike i kako se poigravala sa pojmom vremena u svojoj knjizi.

– Mnogi natprirodni događaji, a upravo su oni izvor i rezervoar čudesnog, dakle fantastike, imaju svoje objašnjenje u paradoksu vremena. Sada znamo da vreme nema apsolutni značaj i da pada pod uticaj gravitacije. U opservatoriji u jednom delu sveta uveliko se vrše eksperimenti s energijom vremena. Fascinirana sam paradoksom vremena. Vreme ima malo veze sa sunčanim i peščanim časovnicima i satnim oprugama. Realno vreme i prostor postoje samo izvan naše individualne svesti. Naše lično vreme prolazi drugačije i zavisi od emocionalnog stanja. U jednom intervjuu iz 1965, Ajnštajn je rekao: „Eh, da sam samo znao… Bio bih časovničar…” Ko zna kako bi nam danas izgledao život da je Ajnštajn radio na satnim mehanizmima… Možda bismo imali kolekciju satova za različito proticanje vremena i različita unutrašnja stanja – kada smo radosni, uplašeni, zabrinuti, kada strepimo, žudimo, kada se opraštamo, ili iščekujemo nekoga koga volimo…

O tome kako, pak, sama podešava satnicu svojih priča i pričajući priču zavodi čitaoca, Mirjana Bjelogrlić-Nikolov nam kaže:

– Čitanje otvorenog dela je poput igranja virtuelne igrice, dakle, prelaska sa nivoa na nivo ili šetnje kroz građevinu. Rolan Bart tvrdi da je čitanje sakupljanje tragova, lov. Postoje različiti nivoi tekstualne saradnje, a tekst istovremeno oblikuje više čitalaca. Jedan prati tekst linearno, kao da obilazi odaje u kući. Pisac ostavlja praznine u tekstu, a čitalac ih popunjava. Čitalac mora da premosti sobu bez poda, može da se, zaveden skokovima u vremenu, digresijama i retrospekcijom, zaglavi u lavirintu hodnika ili propadne zajedno sa liftom i nađe se u podrumu, a to mu daje sasvim novi pogled. Može u svom umu da zamisli arhitektonske tlocrte, da predviđa i razotkriva piščevu strategiju. Autor se uvek služi dvosmislenom signalima, dakle, pisanje jeste zavođenje, kao što to rade gutači vatre, cirkuske akrobate, bajadere, glumci na sceni ili Šeherezada. Ali pošto pisac samo zamišlja svog čitaoca, igranje žmurke pisac-tekst-čitalac utoliko je uzbudljivije dok se odigrava u jednom simuliranom beskraju...