Li Ruijun, kineski reditelj: Sva godišnja doba jedne ljubavi

Zima, proleće, leto i jesen smenjuju su i vizuelno i emotivno u životima junaka filma „Povratak u prah” kineskog reditelja, scenariste, montažera i scenografa Li Ruijuna (1983), ostavljajući gledaoca bez daha pred lepotom svakog kadra što se poput slikarskih platna ređaju u tematskom i značenjskom nizu.

„Povratak u prah” je jedan od najlepših filmova viđenih u glavnom takmičarskom programu 72. Berlinala, te ne čudi što je odmah po svetskoj premijeri otkupljen za prikazivanje na evropskom tržištu.

 Li Ruijun (prvo je studirao muziku i slikarstvo, zatim menadžment pa film), autor filmova poput „Rečni put”, „Let sa kranom”, „Hodajući pored budućnosti”, vraća se u svoje rodno mesto Gaotaj, u severnoj kineskoj provinciji Gansu. Daje prioritet naivnim i krhkim likovima kroz čin rađanja mođusobnog poverenja i ljubavi, ali se kroz duboko humanu priču osvrće i na moguće posledice ubrzanog ekonomskog i urbanističkog razvoja moderne Kine...

 Zbog pandemije Ruijun nije fizički boravio u Berlinu i sve razgovore, uključujući i ovaj, vodio je putem „Zuma”...

Vraćate se u ruralnu sredinu, pokazujete nam svu težinu seoskog života i radova, ali i mogućnost da se suštinska ljubav može roditi i tamo gde se najmanje očekuje?

Moji junaci Ma i Gujing vode živote koji su na sličan način i zaštićeni i teški. On je skroman farmer u seoskoj zadruzi, poslednji u svojoj porodici koji je ostao neoženjen, a ona je invalidna i neplodna i odavno je prešla ono što se u ruralnoj Kini smatra godinama za udaju. Njihov ugovoreni brak, spaja dvoje ljudi koji su navikli na izolaciju i poniženje. Iako izgleda da bi im primorana veza mogla zagorčati život, oni su zgrabili priliku da se uzdignu iznad sebe i otkriju svoju zajedničku sudbinu. Oni uče kako da postanu bliski saputnici, kako da govore, kako da brinu jedno o drugom, pa čak i kako da se smeju. Sve to uprkos napornom radu koji od njih zahteva njihova suštinska veza sa zemljom i uprkos iskušenjima koja ih čekaju na zajedničkom putu.

U pozadini ove priče vi otvarate i mnoge druge važne teme?

Kineski naslov filma znači „skriveno u zemlji prašine i dima”. Na dubljem filozofskom planu, on sugeriše da iščezlo vreme i život nisu nestali već su možda skriveni u prašini. Ono što ne možemo da vidimo ne znači da ne postoji. U filmu vidimo i eksploataciju radnika na farmi, prisilnu urbanizaciju i iskorenjivanje tradicije i siromaštvo u seoskim sredinama.

Vi sve ove teme dobro poznajete, ni seoski način života vam nije stran?

U mladosti sam se brinuo o farmi svoje porodice. Svi u porodici smo bili uključeni u izgradnju seoske kuće i uzgoj useva do žetve. Sve vreme smo radili kao seljaci i posvetili život zemlji, baš kao što vidite na filmu.

Vaši glumci su zapravo vaši rođaci, nisu profesionalci?

I u ovom filmu igraju i moji roditelji i rođaci, jer oni vrlo dobro poznaju tradicionalni seoski život oko Gaotaja. Glavni glumac u filmu je moj ujak Vu Renlin, a njegov sin igra drugog nećaka. Tu su i moj brat i moj otac. Oni su radeći uz mene i u prethodnim filmovima postali pravi „glumci”. Sada već tačno znaju šta od njih očekujem i mnogo su pred kamerama slobodniji.

Ima u svim vašim filmovima mnogo autentičnosti, slikate život i ljude nama dalekog Gaotaja i inostrana publika može da ih upozna i zavoli?

To zavisi od toga koliko je ljudima veliko srce. Sama Kina ima na desetine i desetine hiljada bioskopskih platna, ali retko kada publika može da vidi živote ljudi Gaotaja, a važno je da oni budu viđeni i shvaćeni. Jer najbolje od vekovnih lokalnih tradicija ovog kraja izmiče zbog brze urbanizacije. Moj film dokumentuje brze promene koje se tamo dešavaju i odaje počast zemlji koja je hranila moj život i moju dušu. To je glavni izvor inspiracije za moje filmove.

Mnogi od junaka u novom filmu ustupaju zemlju za širenje grada, a Ma i Gujing ne žele da se ukrcaju u taj voz?

Oni su kao dvoje ljudi na biciklu koji juri za ljudima u brzom vozu. Sve sam to odslikavao prateći sezonske promene, životni ciklus useva, pa čak i sezonu ptica selica. Proveli smo gotovo šest meseci u pripremama detaljnog plana i rasporeda snimanja. Ono je zbog pandemije bilo podeljeno na pet delova. Snimali smo ukupno 85 dana od marta do oktobra 2020. Za mene je to bilo najduže snimanje koje sam ikada imao. Pandemija je mnogo toga poremetila, a meni su bila važna sva četiri godišnja doba za prikazivanje realnosti života i vremena, ali i za prikaz razvoja ljubavi dva glavna junaka. Osim toga, morali smo da vodimo računa i o svim životinjama i usevima kako bismo bili sigurni da dobro rastu.

Filmska umetnost je uzročno-posledično povezana sa vremenom?

Kažu da je film umetnost vremena. U tom smislu, rad filmskog reditelja je u suštini isti kao i posao farmera – zavisi od vremena. U stvaranju filmova stalno se suočavamo sa problemima vremena i života. Poljoprivrednici veruju zemlji i vremenu sa svojim usevima i sredstvima za život, tako i filmski stvaraoci veruju zemlji i vremenu sa svojim filmovima. Reči na papiru su kao semenke koje na kraju prerastaju u žetvu. Snimcima kamere se pretvaraju u ono što smo zapamtili u našim dalekim sećanjima.

Vaš vizuelni stil me je na trenutke podsetio i na ono što je radio iranski reditelj Abas Kijarostami, poznajete njegove filmove?

Pejzaž iz mog filma na mnogo načina je sličan pejzažima i sveukupnoj arhitekturi Kijarostamijevih filmova. Čak je i moj kompozitor svojevremeno radio sa njim. Veliki sam poštovalac Abasa Kijarostamija. Ne samo njegovih filmova već i njegovog slikarstva i poezije.