Novo poglavlje „hladnog” rata

U aktuelnom ratu u Ukrajini jedino što je zasad izvesno jeste da ulozi na obe strane iz dana u dan sve više rastu, uvećavajući ionako već dovoljno velike šanse za eskalaciju sukoba.  U procenama oko mogućnosti izbijanja rata najdalje je otišao britanski premijer Džonson, izjavivši tokom Konferencije o bezbednosti u Minhenu kako se Rusija sprema za „najveći rat u Evropi od 1945. naovamo”. Delimično je bio u pravu. Uprkos snažnoj retorici, čini se ipak da je reč o kontrolisanoj eskalaciji sukoba, gde ni Rusiji ni Americi ne odgovara toliko totalni rat, koliko demonstracija sile i odlučnosti.

Putinov ultimatum, po rečima istoričara N. Samardžića, da se NATO povuče iz Istočne Evrope, „homogenizovao je važne zapadne strateške i političke segmente, oživevši već pokojni NATO”; s druge strane, Putin demonstracijom odlučnosti očito računa na podizanje sopstvene popularnosti uoči predsedničkih izbora od 2024, gde će, po svemu sudeći, iskoristiti mogućnost da se ponovo kandiduje nakon ustavnih promena.

U osnovi, ono što Kremlj zahteva od zapada jeste svojevrsna tampon-zona između Rusije i NATO. Moskva jednostavno ne želi prisustvo NATO snaga na svojim granicama, što je već toliko puta do sada jasno poručila zapadu. Iz ruske perspektive, taj se cilj u slučaju Ukrajine može postići na dva načina, diplomatskim sredstvima ili neposrednom vojnom akcijom. Putin se odlučio na obe opcije. Rat je uveliko u toku, ali je diplomatsko rešenje još moguće, ma kako se činilo da je sporazum iz Minska od 2015. godine mrtav. Navedeni sporazum imao je za cilj da donese mir u oblastima Ukrajine koje su godinu dana pre toga zauzeli proruski separatisti.

Smeštene u regionu Donbasa, te oblasti postale su poznatije kao Luganska Narodna Republika (LNR) i Donjecka Narodna Republika (DNR). Da se diplomatske i ratne igre vode upravo oko ovog sporazuma dobili smo potvrdu ovih dana: Rusija je priznala nezavisnost Donjecka i Luganska, što faktički znači dopunu sporazuma iz Minska u korist Moskve.

U čemu se uopšte sastoji značaj sporazuma iz Minska za današnju situaciju u Ukrajini, u znaku tekuće ruske invazije? U vreme kada je potpisan (2015), na njega su svoj potpis stavili predstavnici Rusije, Ukrajine, separatistički lideri i Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS). Nakon toga, on je usvojen rezolucijom Saveta bezbednosti UN. Iako jedna od potpisnica, Rusija se nigde u dokumentu ne spominje poimence, što omogućuje Kremlju da se u celoj stvari postavi ne kao učesnik, već pre kao posmatrač. Sam tekst sporazuma dovoljno je neprecizan da ostavlja mogućnost Rusiji i Ukrajini da ga različito tumače, shodno svojim interesima. Dok Kijev smatra da područje Donbasa treba da uživa istu autonomiju kao i ostali ukrajinski regioni u okviru federacije, dotle se Moskva zalaže za posebno tumačenje jedne specifične odredbe sporazuma iz Minska, po kojoj bi Donbas, poput donjeckog i luganskog regiona, imao poseban status, uz mogućnost formiranja sopstvenih policijskih snaga i pravosudnog sistema. Ukratko, uz sve razlike, Moskva je u Ukrajini nasilno instalirala neku vrstu Republike Srpske, što joj je i bio cilj: time je postignuta opstrukcija svakog daljeg puta Ukrajine ka članstvu u NATO.

Na taj način, Rusija je u potpunosti zadržala svoj uticaj u Ukrajini, bez potrebe za direktnom aneksijom. Dodatnu težinu ovoj tezi daje činjenica da je Rusija već izdala pasoše stotinama hiljada stanovnika Donbasa, što govori da je to bio deo velikog plana.

Jedan od najvećih pobornika obnavljanja sporazuma iz Minska je francuski predsednik Emanuel Makron, koji je nakon nedavnog susreta sa Putinom izjavio kako je primena sporazuma iz Minska jedini način da se obezbedi mir. Nešto slično izjavio je i američki sekretar Entoni Blinken, za koga je sporazum iz Minska bio „korak napred u rešavanju sukoba”.

Dakle, to je glavna linija delovanja Moskve: uspostava neke vrste Republike Srpske u Donbasu. Rusija je procenila da je u ovom trenutku NATO nedovoljno jedinstven i pribegla je gruzijskom scenariju, sprovodeći blic-krig u Donbasu. Sadašnje zveckanje oružjem služi samo tome da zapadna javnost lakše prihvati mogućnost eventualnog diplomatskog dogovora, po meri Rusije. To je jedino što Rusiju zanima: garancija da Ukrajina neće u NATO. A bez Donbasa, jasno je, Ukrajina to nikad neće moći.

Prekomerna upotreba sile iznenadila je sve i time je najverovatnije Rusija otvorila otvaranje novog poglavlja „hladnog” rata.

Esejista i prevodilac

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista