Raširimo krila

Junaci našeg doba – Branko Kockica, Minja Subota, Mića Tatić, Timoti Džon Bajford, Raša Popov, Duško Radović, Dragan i Predrag Laković, Lane Gutović... Da li smo im ikad rekli – hvala? To su bili Junaci, ne doba Zlog, nego nekog davno zaboravljenog doba Dobrog kada je princip dobrote pobeđivao. To su bili junaci neke naše mladosti, generacije odrastale u jednom ušuškanom vremenu, koje je često bilo i na meti kritike zbog „crvenog kolorita”, visokih solitera, radnih akcija, obaveznog vojnog roka, bonova za gorivo, skromno opremljenih rafova, plavih kecelja... Ipak, to je bilo bezbrižnije vreme, valjda to tek sada uviđamo, u kojem su se u društvu znala pravila poštene igre, kada se susedu govorilo „dobar dan”, kada su se uvažavali stariji i poštovali nastavnici, kada se s ponosom išlo u školu i nosile crvene marame i štafeta, s velikom odgovornošću uvežbavao slet... Kada smo kifle iz žutog kioska delili na pola... Imamo li danas takvih junaka? Gde su nestali sa televizije? Iz javnog života? Iz našeg susedstva?

Hvala svim tim našim junacima koji su nas vaspitavali. Hvala televiziji na odvojenom programu za nas. Postadosmo ljudi... Možda danas degradirani, možda po novčaniku siromašniji, ali srca bogatog. To se danas retko susreće. Da li to isto možemo očekivati od onih koji dolaze, ako sudimo po programu koji gledamo.

To su bila vremena kada se znalo šta je stvaralaštvo za decu, kada su škole sporta bile besplatne i dostupne svima, kada se sport igrao iz srca, i zbog gola i koša više, a ne zbog novca. Ta zasluga svakako pripada pomenutim autorima i televiziji. Naša deca to ne znaju. Njihov ton je povišen, agresivan, rečnik prost, ponašanje kao starmali... Nije ni čudo kada pred spavanje gledaju „Igru sudbine” gde se svi svađaju, spletkare i lažu... Voditeljke podvriskuju, a starlete dominiraju... Naša deca sa drugarima u bioskopima gledaju „Južni vetar” (uz svo poštovanje autora), gde su kriminal i nasilje glavna tema.

I najednom, u tom gotovo biblijskom potopu, kada je sve otišlo dođavola, kada deca prestadoše da budu deca, roditelji – podrška, nastavnici – vaspitači, televizija – edukatori, pojavi se sjaj u tami, film „Leto kada sam naučila da letim”. Ovde se nećemo baviti time koliko je Radivoje Raša Andrić vešt i kreativan reditelj, Jasminka Petrović talentovana spisateljica, a glumci energični i puni života. O tome će neko drugi. Ovaj film ima gotovo istorijsku ulogu i važnost. Posle dugo vremena neko se setio, i ne samo setio, već i bio hrabar, uporan i istrajan u želji da snimi film za decu, bez želje za profitom. Ovo je film i za starije, i za roditelje, i za bake i deke, i za nastavnike... Da se svi prisetimo naše dece koju smo, nesvesno, zaboravili. Gurnuli ih u ćoše, na privatne časove sporta, muzike, jezika, a zaboravljajući u svemu tome da ih naučimo čovečnosti. Ovaj film će nam otvoriti oči, razbuditi nas i pokazati put – šta su deca, šta treba da gledaju, koje emocije da razvijaju i kako da postanu dobri ljudi. I ne samo oni, već svi oni koji često to, u ovom novom vremenu Zlom, zaboravljaju. Ovo je i opomena televizijama – vratite nam dečiji program!

Pružite nam izbor... stavite dečji program u udarni termin, vratite ga na Prvi program javnog servisa. Mislim da ćemo svi biti srećniji i zahvalniji zbog toga. Mislim da ćemo biti srećnija i zdravija nacija... Mislim da je u tome spas i ključ naše lepše i prosperitetnije budućnosti!

Naučimo svi da letimo! Oslobodimo se... budimo smeli, raširimo krila...

Uostalom, zar baš o tome i nije govorio naš proslavljeni teniser Novak Đoković u nedavnom gostovanju na javnom servisu. To jeste bio termin koji bi trebalo da bude rezervisan za najmlađe, ali, na neki način, ova emisija je to i postala, a da joj to nije bio cilj. Sve druge priče oko i u vezi sa Novakom Đokovićem smo već čuli, ali ona poruka koju je preneo najmlađim generacijama, koje maštaju da jednoga dana budu kao on, svakako je najvažnija – da se skromnost, upornost, marljivost, čestitost i humanost – isplate. Šteta što mu domaćin nije dao više prostora da upravo o toj ljudskosti progovori. Citati, poređenja, materijali iz arhive, statistički podaci, unapred osmišljena pitanja bez spontanosti, u ovom slučaju, bili su nepotrebni! Ali, Novak je i ovoga puta pobedio! Osmehom!