Раширимо крила

Јунаци нашег доба – Бранко Коцкица, Миња Субота, Мића Татић, Тимоти Џон Бајфорд, Раша Попов, Душко Радовић, Драган и Предраг Лаковић, Лане Гутовић... Да ли смо им икад рекли – хвала? То су били Јунаци, не доба Злог, него неког давно заборављеног доба Доброг када је принцип доброте побеђивао. То су били јунаци неке наше младости, генерације одрастале у једном ушушканом времену, које је често било и на мети критике због „црвеног колорита”, високих солитера, радних акција, обавезног војног рока, бонова за гориво, скромно опремљених рафова, плавих кецеља... Ипак, то је било безбрижније време, ваљда то тек сада увиђамо, у којем су се у друштву знала правила поштене игре, када се суседу говорило „добар дан”, када су се уважавали старији и поштовали наставници, када се с поносом ишло у школу и носиле црвене мараме и штафета, с великом одговорношћу увежбавао слет... Када смо кифле из жутог киоска делили на пола... Имамо ли данас таквих јунака? Где су нестали са телевизије? Из јавног живота? Из нашег суседства?

Хвала свим тим нашим јунацима који су нас васпитавали. Хвала телевизији на одвојеном програму за нас. Постадосмо људи... Можда данас деградирани, можда по новчанику сиромашнији, али срца богатог. То се данас ретко сусреће. Да ли то исто можемо очекивати од оних који долазе, ако судимо по програму који гледамо.

То су била времена када се знало шта је стваралаштво за децу, када су школе спорта биле бесплатне и доступне свима, када се спорт играо из срца, и због гола и коша више, а не због новца. Та заслуга свакако припада поменутим ауторима и телевизији. Наша деца то не знају. Њихов тон је повишен, агресиван, речник прост, понашање као стармали... Није ни чудо када пред спавање гледају „Игру судбине” где се сви свађају, сплеткаре и лажу... Водитељке подврискују, а старлете доминирају... Наша деца са другарима у биоскопима гледају „Јужни ветар” (уз сво поштовање аутора), где су криминал и насиље главна тема.

И наједном, у том готово библијском потопу, када је све отишло дођавола, када деца престадоше да буду деца, родитељи – подршка, наставници – васпитачи, телевизија – едукатори, појави се сјај у тами, филм „Лето када сам научила да летим”. Овде се нећемо бавити тиме колико је Радивоје Раша Андрић вешт и креативан редитељ, Јасминка Петровић талентована списатељица, а глумци енергични и пуни живота. О томе ће неко други. Овај филм има готово историјску улогу и важност. После дуго времена неко се сетио, и не само сетио, већ и био храбар, упоран и истрајан у жељи да сними филм за децу, без жеље за профитом. Ово је филм и за старије, и за родитеље, и за баке и деке, и за наставнике... Да се сви присетимо наше деце коју смо, несвесно, заборавили. Гурнули их у ћоше, на приватне часове спорта, музике, језика, а заборављајући у свему томе да их научимо човечности. Овај филм ће нам отворити очи, разбудити нас и показати пут – шта су деца, шта треба да гледају, које емоције да развијају и како да постану добри људи. И не само они, већ сви они који често то, у овом новом времену Злом, заборављају. Ово је и опомена телевизијама – вратите нам дечији програм!

Пружите нам избор... ставите дечји програм у ударни термин, вратите га на Први програм јавног сервиса. Мислим да ћемо сви бити срећнији и захвалнији због тога. Мислим да ћемо бити срећнија и здравија нација... Мислим да је у томе спас и кључ наше лепше и просперитетније будућности!

Научимо сви да летимо! Ослободимо се... будимо смели, раширимо крила...

Уосталом, зар баш о томе и није говорио наш прослављени тенисер Новак Ђоковић у недавном гостовању на јавном сервису. То јесте био термин који би требало да буде резервисан за најмлађе, али, на неки начин, ова емисија је то и постала, а да јој то није био циљ. Све друге приче око и у вези са Новаком Ђоковићем смо већ чули, али она порука коју је пренео најмлађим генерацијама, које маштају да једнога дана буду као он, свакако је најважнија – да се скромност, упорност, марљивост, честитост и хуманост – исплате. Штета што му домаћин није дао више простора да управо о тој људскости проговори. Цитати, поређења, материјали из архиве, статистички подаци, унапред осмишљена питања без спонтаности, у овом случају, били су непотребни! Али, Новак је и овога пута победио! Осмехом!