U predvorju drugog „hladnog” rata

Svako ko je pomislio da će Vladimiru Putinu biti dovoljna defakto aneksija samoproglašenih i „nezavisnih” republika Donjeck i Luganjsk se prevario. Svako ko je pomislio da se neće odlučiti na invaziju širokih razmera na Ukrajinu se prevario.

Svako ko misli da je ovo kraj, takođe je na putu da ponovi grešku jer Putinu je „specijalna vojna operacija” samo uvod u širi pohod protiv unipolarnog sveta koji je, mimo želja Moskve, nastao na ruševinama „hladnog” rata.

I dok Ukrajinci na svojoj teritoriji vode neravnopravan rat braneći se od brutalno pogaženog suvereniteta i teritorijalnog integriteta, Kremlj ponavlja da neće prekinuti ofanzivu dok se ne ostvare tri cilja: demilitarizacija i denacifikacija kijevskog režima, osiguranje neutralnog statusa Ukrajine i priznavanje Krima kao legitimnog dela ruske teritorije.

To su ruski preduslovi pošto je Ukrajina najbolniji simptom onoga što Vladimira Vladimiroviča muči još od bezbednosne konferencije u Minhenu pre 15 godina kada se jasno usprotivio američkoj hegemoniji koja je diktirala blokove, savezništva i lojalnosti širom sveta.

Tada je u oštrom tonu upozorio SAD da „na svoju ruku odlučuju o globalnim problemima, ne obazirući se na interese ostalih država, naročito onih sa kojima nisu u bliskom savezništvu”, i pozvao Amerikance da pregovaraju. Ali sila pobednica „hladnog” rata bila je još opijena trijumfom procenjujući da se Rusija neće oporaviti od poraza i da Kina neće spektakularno uzleteti u visine globalne moći i uticaja.

Šef Kremlja je 2005. raspad SSSR-a opisao kao „najveću geopolitičku katastrofu 20. veka”, prošle godine je ocenu dopunio rečima da je kraj „hladnog” rata označio „kolaps istorijske Rusije”, i izvukao zaključak: „Naše mesto u savremenom svetu, to želim posebno da naglasim, biće određeno isključivo stepenom naše snage i uspeha.”

Pošto je odlučio da Rusija – ako treba i oružjem – preventivno reaguje kako bi se izbegla moguća katastrofa, Putin je demonstrirajući „snagu” vojno intervenisao u Gruziji 2008, a potom je na promenu vlasti u Kijevu 2014. uzvratio aneksijom Krima.

U međuvremenu se nadao da će ga Zapad ozbiljno shvatiti i da će otvoriti diplomatske pregovore o novom inženjeringu evropske bezbednosti. NATO je nastavio da napreduje i od vremena nestanka SSSR-a proširio se sa 14 novih članica sa istoka Evrope.

Rusija je u međuvremenu reorganizovala svoju armiju, opremila je savremenim naoružanjem, učinila efikasnijom u taktičkom i strateškom smislu i reformisanu vojsku uspešno testirala tokom oružane intervencije u Siriji 2015.

Onda su 2019. Bosna i Hercegovina, Gruzija i Ukrajina identifikovane kao države koje teže članstvu u NATO. Moskva je počela da priprema odgovor, posebno oko Ukrajine koju Rusija ni po koju cenu ne želi da vidi u zapadnoj vojnoj alijansi.

Pojačani su napadi na Kijev, a predsednik Volodimir Zelenski opisivan je kao „lakej” Zapada. Krenulo je političko, istorijsko, kulturološko i religijsko osporavanje identiteta Ukrajine uz plasiranje teze da ona sopstveni suverenitet može da ostvari isključivo u zajednici sa Rusijom.

Kada je Moskva krajem decembra uputila pisma SAD i NATO, bilo je jasno da su zahtevi da Ukrajina ne uđe u NATO i da ofanzivno naoružanje prestane da se gomila na zapadnim granicama Rusije deo šireg ruskog plana o novoj arhitekturi evropske bezbednosti.

Zapad je glatko odbacio zahteve Kremlja. Amerika hoće da živi u uverenju da je i dalje jedina supersila, pa pregovaranje doživljava kao iskaz slabosti, a ne uvažavanje nove realnosti. Putin, s druge strane, sebe doživljava kao ključnog protagonistu obnove Rusije koja je završetkom „hladnog” rata bila bačena na kolena. Povratio je veliki deo zagubljene moći, a sada očekuje da se Amerika s time pomiri.

Ruski predsednik je, za mnoge neočekivano agresivno, pokrenuo invaziju Ukrajine koja, posle Gruzije, Krima i Sirije treba da uveri Zapad da ne odustaje od ambicije da se izgradi nov svetski poredak u kojem Rusija ne samo da će povratiti status sile ravnopravne SAD, već će je i nadmašiti.

Prikazujući Ameriku kao slabu, oslanjajući se na ocene da je globalna moć SAD u padu – Bliski istok ili povlačenje iz Avganistana – Putin pokazuje da je odlučan da od Ukrajine stvori tampon zonu prema NATO-u, poželjno sa proruskim režimom u Kijevu koji je sada samo usputna stanica preko koje se poruka šalje Vašingtonu.

NATO je izbegao da se vojno umeša u konflikt, baš kao što Rusija mora da se pomiri sa činjenicom da bi svaka intervencija protiv zemalja Baltika ili Poljske automatski aktivirala član 5 Povelje NATO po kojem je napad na jednu članicu napad na vojni savez u celini.

Međusobni rivalitet tako je, ko zna koji je to put, prebačen na tuđu teritoriju. Zapad, prvi put uključujući i Nemačku, šalje nove kontingente naoružanja Ukrajini, zatrpava očajne Ukrajince porukama solidarnosti i pokušava da obuzda Putinovu invaziju povlačenjem investicija, uskraćivanjem pristupa finansijskim fondovima, sankcijama ruskih banaka, Evrovizije, avio-letova, prodaje votke ili fudbala – čiju će cenu platiti ruski narod.

Prepušteni sebi, Ukrajinci pokušavaju da se odupru a predsednik Zelenski tvrdi da njegove snage uspešno odbijaju napade na Kijev i zahteva da se pre nastavka mirovnih pregovora prekine bombardovanje.

SAD su uz svu moć koju su posedovale pobedom u „hladnom” ratu, imale šansu da stvore svet „bezbedan za demokratiju”, kako je govorio predsednik Vudro Vilson. Umesto toga, autoritarnost se uvećava a demokratija je danas u povlačenju na širokom frontu od Mađarske i Poljske, preko Rusije, Egipta i Saudijske Arabije do Indije, Kine i Mjanmara.

Predsednik Bajden je svoj mandat označio kao vreme globalne borbe demokratije protiv autokratije, ali SAD sebi ne smeju da dopuste bilo kakvu manifestaciju slabosti u odnosu prema Rusiji, posebno ne dok je u toku strateško nadmetanje sa Kinom.

Šef Bele kuće je odustao od fokusiranja na unutrašnju politiku prepoznavši šansu da kroz ukrajinsku krizu zaustavi pad svoje popularnosti i prikaže se kao iskusan državnik koji je u stanju da okupi saveznike i da adekvatno odgovori ruskim izazovima.

Slede nova zaoštravanja između Amerike i Rusije, sila koje su izbegle treći svetski rat ali su uveliko zakoračile u predvorje drugog „hladnog” rata. Tako su se SAD istovremeno našle na dva nova fronta: u Rusiji i Kini.

Vašington bi morao da požuri da diplomatskim kanalima što pre zatvori jedan. Realnije je da to bude onaj prema Moskvi jer ukoliko ne bude pregovora o novom konceptu evropske bezbednosti koji će uvažiti Putinove brige, onda bi lako moglo da se dogodi da Rusija bude ta koja će postavljati nova pravila igre po Evropi, Bliskom istoku ili Aziji.