Poreklo rata u Ukrajini

Ukrajina je danas bojno polje Rusije i SAD. Upravljačke elite u Kijevu napravile su krupne greške i sada cenu za to plaća nevino stanovništvo ove zemlje. Šta hoće Rusija? Šta su ciljevi SAD i njihovih satelita, okupljenih u NATO-u?

Rusija se u Ukrajini bori za opstanak. Neprijatelj je na njenim granicama, baš kao 1941, 1914. i 1812. godine. U isto vreme, Rusija je objavila da će zaštititi ruski narod koji su ukrajinske vlasti izložile asimilaciji i uništenju.

Velike sile ne trpe ulazak protivnika na područja koja čine bezbednosni omotač oko njihovih granica. SAD su zbog prebacivanja sovjetskih raketa na Kubu 1962. godine bile spremne da pokrenu Treći svetski rat. Velika Britanija ušla je u Prvi svetski rat tek pošto je Nemačka napala Belgiju i zapretila da će izaći na obale Lamanša. Za velike sile nezamislivo je da bilo ko može da ugrozi sigurnost njihovih građana; od njihove volje, naprotiv, zavise sudbine ostalih, manjih i slabijih država. Pri tome, Ukrajina za Rusiju nije ono što je Kuba za SAD ili Belgija za Britaniju. Nije reč samo o tome da će rakete iz Ukrajine munjevito stizati do Moskve. U Kijevu je nastala prva ruska država, tu je kršten i tu i danas živi ruski narod.

Istraživači su odavno proučili i objavili izvore koji svedoče o obećanjima datim Mihailu Gorbačovu i Eduardu Ševarnadzeu da se, ukoliko Sovjetski Savez dozvoli ujedinjenje Nemačke, NATO neće proširivati, kako je to govorio Džejms Bejker, „ni pedalj prema istoku” (Not one inch eastward). Samo na internet stranici „National Security Archive” 12. decembra 2017. objavljeno je 30 američkih, britanskih, nemačkih, francuskih i sovjetskih dokumenata iz 1990. i 1991. godine sa garancijama o neširenju na istok, koje su Sovjetima, pored Bejkera, davali Džordž Buš stariji, Helmut Kol, Hans Ditrih Genšer, Fransoa Miteran, Margaret Tačer, Džon Mejdžor, Daglas Herd, Manfred Verner i Robert Gejts.

NATO je potom, služeći se lokalnim političkim elitama, razorio Jugoslaviju. U neposredna borbena dejstva protiv Srba stupio je 1994. godine. Usred agresije protiv SR Jugoslavije 1999. godine, uprkos svim ruskim upozorenjima, NATO je umarširao u Poljsku, Češku i Mađarsku. Već 2004. stigao je gotovo do predgrađa Sankt Peterburga, zauzevši bivše sovjetske republike Estoniju, Letoniju i Litvaniju. Tada su u NATO primljene i Bugarska, Rumunija, Slovačka i Slovenija. U Hrvatsku i Albaniju NATO je ušao 2009, u Crnu Goru 2017, u Severnu Makedoniju 2020. U vojnopolitičkom i geopolitičkom smislu NATO i Evropska unija pokazali su se kao dve strane iste medalje, kao delovi istog organizma.

Ukrajini i Gruziji članstvo u NATO obećano je na konferenciji u Bukureštu 2008. godine. Ovim dvema bivšim sovjetskim republikama nije ostavljena mogućnost da budu vojno neutralne, što je za Kremlj tada bilo zadovoljavajuće rešenje. Usledila je, iste godine, uspešna ruska vojna akcija u Gruziji u ime odbrane Južne Osetije, ali sa jasnom namerom da se spreči ulazak NATO-a u Gruziju. Posle nebrojenih upozorenja, rat u Gruziji iz 2008. godine bio je više nego izričita ruska poruka, upućena NATO zemljama.

Uspon Kine i Rusije, ekonomske i političke krize u SAD i EU, niz vojnih i političkih neuspeha NATO zemalja (Avganistan, Irak, Sirija) pokazali su da se svetska politika i ekonomija kreću ka multipolarnom poretku. Vašington i Brisel ostali su, međutim, slepi za promene i gluvi za poruke koje su im stizale iz Moskve i Pekinga. Uz podršku SAD i EU, u Kijevu su državnim udarom 2014. godine srušene legalno izabrane vlasti. NATO je potom pretvorio Ukrajinu u vojni arsenal i sredstvo daljeg prodora ka istoku. Ukrajinske vlasti obznanile su spremnost na stvaranje sopstvenog nuklearnog naoružanja. Neonacistička rusofobija u Ukrajini nije naišla na bilo kakvu ozbiljniju kritiku na zapadu Evrope. Posle spaljivanja živih ljudi u Odesi i obračuna sa Rusima iz 2014. godine, ruska kultura i jezik u Ukrajini su podvrgnuti asimilaciji. Na istoku, gde su Donjecka narodna republika i Luganjska narodna republika proglasile nezavisnost, ukrajinske snage već osam godina ubijaju ruske civile, što nailazi na gromoglasnu tišinu u zapadnim medijima. Na ponovljene zahteve Rusije da otpočnu sveobuhvatni pregovori i na gomilanje njenih trupa na granici sa Ukrajinom, odgovoreno je pojačanim napadima ukrajinske vojske na civilne ciljeve. Cilj ruske vojne intervencije sada je, kako je rečeno, „demilitarizacija i denacifikacija” Ukrajine.

Postoji li objašnjenje za ovakve poteze SAD i EU? Odakle dolazi ta spremnost da se pogazi data reč? Odgovori se moraju tražiti u dubljoj prošlosti. Bezbrojni su primeri kršenja obećanja, pa i pisanih sporazuma, koje su zapadnoevropski kolonisti postizali sa starosedeocima Amerike, Azije i Afrike. Oni se, jednostavno, nisu smatrali obaveznim da održe reč datu „inferiornim narodima”. Vera u sopstvenu izabranost pred Bogom i istorijom ukorenjena je u učenjima Rimokatoličke crkve i nekoliko protestantskih denominacija. Nekadašnju religijsku i rasističku retoriku samo je zamenio liberalni, politički korektni diskurs o ljudskim pravima i slobodama. Kako je to u knjizi „Raspad nacija: poredak i haos u 21. veku” (2003) otvoreno napisao Robert Frensis Kuper, jedan od ideologa „novog liberalnog imperijalizma” i nekadašnji posrednik EU u pregovorima između Beograda i Prištine, „postmoderne države” (EU, Britanija, SAD, Japan) ne dele iste vrednosti i ne žive u istom vremenu kao „moderne” i „premoderne države” i zato imaju pravo da u odnosima sa njima koriste „dvostruke standarde”, „silu, preventivni napad i prevaru”.

Ovde nije reč samo o tome da upravljačke elite NATO zemalja nisu u stanju da se pomire sa izmenjenom realnošću. Reč je o mnogo dubljoj istorijskoj inerciji koja potiče iz davnog 13. veka, kada su počeli krstaški pohodi zapadnog sveta na vizantijski, ruski, srpski pravoslavni istok. Pohodi na Rusiju nastavljali su se u ime rimokatoličke i protestantske vere (Poljska i Švedska u 17. veku), „slobode, jednakosti i bratstva” (Napoleonov pohod iz 1812), narušene ravnoteže snaga (Krimski rat 1854), novog nemačkog, rasističkog poretka (invazije iz 1914. i 1941). Misionarski žar i više ili manje prikrivena verska mržnja do danas su ostali isti. Ratni poklič tevtonskih vitezova u pohodu na Rusiju, „Bog je sa nama” (Gott mit uns), bio je ispisan na šnalama opasača nemačkih vojnika iz 1914. i 1941. godine. U „Mojoj borbi” Hitler se divio rasističkim režimima koje su Englezi uspostavili u svojim kolonijama i u severnoj Americi. Kako je primetio Mark Mazover, on je takav poredak hteo da uspostavi u Rusiji, na evropskom, slovenskom istoku.

Događaji u Ukrajini deo su veoma dugih istorijskih kretanja. Čitalac koji poznaje istoriju znaće na kojoj su se strani, u tim odsudnim događajima i procesima, nalazili Srbi. U Ukrajini se odlučuje i naša sudbina.

Vanredni profesor na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista