Pravda za rusku salatu

Dok su u štabu NATO-a doneli izvršnu odluku da se bombarduje SR Jugoslavija, u Los Anđelesu je jedan od najvećih režisera u istoriji filma Elija Kazan dobijao „Oskar” za životno delo. Bio je mart 1999. godine. Oba događaja su tek na prvi pogled nepovezana, ali neko od dobrih scenarista napravio bi savršen film o izdaji, licemerju, globalnim igrama i masovnoj histeriji lova na veštice. Glumci Nik Nolti i Ed Haris nisu ustali i aplaudirali režiseru klasika „Tramvaj zvani želja”, „Na dokovima Njujorka”, „Sjaj u travi”, „Istočno od raja”. Smatrali su Kazana cinkarošem.

Slavni režiser je bio genijalni umetnik i moralna ništarija. Ne zbog toga što je zavlačio Merilin Monro, obećavajući da će se oženiti njome. U vreme kada je Kazan odavao desetine svojih kolega iz Holivuda kao komuniste zloglasnoj komisiji senatora Makartija, Nolti i Haris bili su deca.

Kazan je bio salonski komunista, a potom je bezdušno prodavao svoje prijatelje, od kojih su neki završili u zatvoru. Poneki i u grobu. Holivudska „crna lista” unutrašnjih neprijatelja, poznatija kao epoha makartizma, uništila je mnoge karijere mada su tadašnji komunisti mahom bili krajnje benigni. Koji to scenarista može srušiti SAD naredbom iz Moskve ako je preokupiran ljubavnim odnosom bogatašice i siromašnog pijaniste? Agenti FBI nisu bili sličnog mišljenja. Prokaženi crveni glumci, među kojima je bio i Robert Tejlor, bili su krajnje sumnjivi. Igrali su nasmejane Ruse.

Hemfri Bogart je pokušao da se suprotstavi ovakvoj seči holivudskih kadrova, pozivajući se na prvi amandman, ali postoje dve verzije zašto se povukao. Prva, da je bio nacrvcan, pa je zaspao za šankom. Druga je verodostojnija. Gangsteri su ga ubedili da je bolje za njegovu karijeru da se mane demokratije. Zar da Rik iz „Kazablanke” postane ruska komunjara?

Makartizam je sahranjen kao duh u boci i po potrebi se pojavljivao u različitim oblicima. Tog nesrećnog marta i godinama kasnije lovljeni su Srbi iako su štitili teritorijalni integritet i suverenitet na osnovu međunarodnog prava, koje, uzgred, ne postoji. Ni onda, ni danas, posle invazije Rusije na Ukrajinu.

Moć ima bolest širenja sve dok se ne sretne sa istom takvom težnjom druge moći. Tada prelazi u bolest osporavanja, podrivanja, destabilizacije one druge moći, kao u knjizi Sun Cua „Umeće ratovanja”, mnogo makijavelističkijoj od one koju je napisao državni sekretar iz Firence. I mnogo je bliža današnjim gospodarima moći. Opasne su igre moći jer Amerika i Evropa u Rusiji prepoznaju presudnu prepreku za zapadni monoteizam sveta, dok Rusi, takođe, nisu nevinašca. Setimo se gulaga ili tenkovskog disciplinovanja neposlušnih članica Varšavskog pakta.

Ali i najeksponiraniji dvorjani zapadnog carstva poput američkog Poljaka Bžežinskog pisali su brojne knjige kako bi edukovali svoje građane kako je celishodno i čak etički dopušteno i pravedno oduzimati tuđe i njime raspolagati ako je to u interesu najjačeg. Mislim na Sibir i ogromne resurse. Zar da budu samo ruski?

Zato je danas na Zapadu na ceni lov na Ruse. Još ako to radiš iz uverenja, onako iz duše, to onda vodi do samog vrha poslušnosti i moguće nagrade da te poštede bar privremeno presude globalnog sudije. Hoće li svako ko široko otvorenih očiju, dakle halapljivo, gleda u rusku salatu biti osumnjičen da je ruski agent, na direktnoj vezi s Moskvom? Gotovo da je to izvesno jer su Finci i Šveđani već uveli sankcije na votku iako je piju kao Srbi česmovaču. Odmah su je uklonili sa rafova.

Dakle, imam sreće. Preferiram viski, ali obožavam rusku salatu i tražim pravdu za svoja gurmanska prava. Naročito ako ima nešto više majoneza. Ali šta će učiniti oni koji vole da cugnu votku? Možda će preko dana ispijati „čivas”, a potom noću, kao deo ilegalnog rada, cugnuti pola flaše „smirnofa”, tek da napoje svoju rusofilsku dušu. Ili će biti obrnuto?

Dragan Stojanović

Ako je Međunarodna federacija uzgajivača mačaka odlučila da zbog situacije u Ukrajini zabrani učešće mačaka iz Rusije na međunarodnim takmičenjima, uvodeći sankcije mačićima, onda je stvar zaista otišla predaleko. Narod Ukrajine, kao i Rusi u Donjecku i Lugansku proživljavaju strahote, kao Srbi onoga marta kada je Holivud aplaudirao Kazanu, ali i Bilu Klintonu i Havijeru Solani. Duh makartizma tada nije imao nimalo razumevanja za Srbe. Ni Rusi se nisu pretrgli od brige. Brinuli su o sebi.

Možda uzroke iracionalnog lova na Ruse, čak i na njihove mačiće na usijanom limenom krovu, da parafraziram velikog američkog pisca Tenesija Vilijamsa, treba tražiti u činjenici da je Rusija oduvek Evropi i Zapadu bila nepoznata, silna, nezaustavljiva, poput onog gmizavog čudovišta iz sna, od sušice neizlečivo bolesnog gimnazijalca Ipolita iz „Idiota” Fjodora Mihajloviča Dostojevskog.

Ali ni Dostojevski nije više neki naročiti argument u odnosu na odluku nekog „birokrate iz podzemlja” koji uskoro može optužiti Fjodora Mihajloviča za inspiratora genocida. Nije li, uostalom, Raskoljnikov ubio babu? Dokazi su tu, šta se čeka? Naravno da sam ovu foru ispalio smatrajući da sam duhovit, ali iste večeri stvarnost me pomazila po glavi. Univerzitet Bikona u Milanu otkazao je lekcije italijanskog profesora Paola Norija o Dostojevskom. Profesor Nori izjavio je da danas nije krivica biti živ Rus. Kriv je onaj mrtav. Zapravo je profesor Nori rekao ključnu stvar: „Ono što se dešava u Ukrajini je užasno i dođe mi da plačem samo kada pomislim na to. Ono što se dešava u Italiji je smešno.”

Da li je Dostojevski sa onoga sveta, uspostavljajući transcendentalni link sa zapadnim medijima, jer su ruski pogašeni, trebalo da izda saopštenje i osudi Putina? Čemu čuđenje? I Njegošu i Andriću lokalne balkanske autokrate spočitavaju genocidne ideje.

U sadašnje doba, kada je jeres slušati Čajkovskog i čitati najveće svetske klasike, možda se treba prisetiti kako je i Platon odavno osumnjičen na Zapadu i skoro da su i njemu presudili zbog daleke pretkomunističke utopije, koja kao da je inficirala i samog Karla Marksa.

Današnji zapadni čovek je naviknut na banalnu realnost i postojeći poredak sveta i življenja, kroz samokontrolu uma i osećanja, u duhu propovedi koje se prepričavaju po kaučima novih lajf-kouča, od Bostona do San Dijega. Uzgred, sve sam prevarant do prevaranta. Kome je, uostalom, do čitanja Noama Čomskog, najvećeg svetskog intelektualca koji je govorio: „Nije narod tu da vidi gde se nalazi prava moć, kako utiče na politiku i u koju svrhu. Za narod je samo da mrze i da se plaše jedni drugih.”

Problem Evrope i Zapada, dakle, nije samo strah od Rusije, onaj strah koji je osetila Napoleonova vojska pri povlačenju nakon Borodina, u sukobu s ruskim duhom izraslim iz širine beskrajnih stepa i snagom volje očvrsle u nezamislivim zimama ruskih šuma i šibanja vetra. Čudno da Tolstoja još nisu zabranili iako niko nije tako ubedljivo opisao snagu ruske strpljivosti. I Čehov je za sada još „živ” iako je ovaj svet odavno na vratima njegovog „Paviljona 6”. Ne brini se, Antone Pavloviču, za svoju budućnost. Puška na zidu u prvom činu će svakako opaliti. Upucaće ujka Vanju.