Правда за руску салату

Док су у штабу НАТО-a донели извршну одлуку да се бомбардује СР Југославија, у Лос Анђелесу je један од највећих режисера у историји филма Елија Казан добијао „Оскар” за животно дело. Био је март 1999. године. Оба догађаја су тек на први поглед неповезана, али неко од добрих сценариста направио би савршен филм о издаји, лицемерју, глобалним играма и масовној хистерији лова на вештице. Глумци Ник Нолти и Ед Харис нису устали и аплаудирали режисеру класика „Трамвај звани жеља”, „На доковима Њујорка”, „Сјај у трави”, „Источно од раја”. Сматрали су Казана цинкарошем.

Славни режисер је био генијални уметник и морална ништарија. Не због тога што је завлачио Мерилин Монро, обећавајући да ће се оженити њоме. У време када је Казан одавао десетине својих колега из Холивуда као комунисте злогласној комисији сенатора Макартија, Нолти и Харис били су деца.

Казан је био салонски комуниста, а потом је бездушно продавао своје пријатеље, од којих су неки завршили у затвору. Понеки и у гробу. Холивудска „црна листа” унутрашњих непријатеља, познатија као епоха макартизма, уништила је многе каријере мада су тадашњи комунисти махом били крајње бенигни. Који то сценариста може срушити САД наредбом из Москве ако је преокупиран љубавним односом богаташице и сиромашног пијанисте? Агенти ФБИ нису били сличног мишљења. Прокажени црвени глумци, међу којима је био и Роберт Тејлор, били су крајње сумњиви. Играли су насмејане Русе.

Хемфри Богарт је покушао да се супротстави оваквој сечи холивудских кадрова, позивајући се на први амандман, али постоје две верзије зашто се повукао. Прва, да је био нацрвцан, па је заспао за шанком. Друга је веродостојнија. Гангстери су га убедили да је боље за његову каријеру да се мане демократије. Зар да Рик из „Казабланке” постане руска комуњара?

Макартизам је сахрањен као дух у боци и по потреби се појављивао у различитим облицима. Тог несрећног марта и годинама касније ловљени су Срби иако су штитили територијални интегритет и суверенитет на основу међународног права, које, узгред, не постоји. Ни онда, ни данас, после инвазије Русије на Украјину.

Моћ има болест ширења све док се не сретне са истом таквом тежњом друге моћи. Тада прелази у болест оспоравања, подривања, дестабилизације оне друге моћи, као у књизи Сун Цуа „Умеће ратовања”, много макијавелистичкијој од оне коју је написао државни секретар из Фиренце. И много је ближа данашњим господарима моћи. Опасне су игре моћи јер Америка и Европа у Русији препознају пресудну препреку за западни монотеизам света, док Руси, такође, нису невинашца. Сетимо се гулага или тенковског дисциплиновања непослушних чланица Варшавског пакта.

Али и најекспониранији дворјани западног царства попут америчког Пољака Бжежинског писали су бројне књиге како би едуковали своје грађане како је целисходно и чак етички допуштено и праведно одузимати туђе и њиме располагати ако је то у интересу најјачег. Мислим на Сибир и огромне ресурсе. Зар да буду само руски?

Зато је данас на Западу на цени лов на Русе. Још ако то радиш из уверења, онако из душе, то онда води до самог врха послушности и могуће награде да те поштеде бар привремено пресуде глобалног судије. Хоће ли свако ко широко отворених очију, дакле халапљиво, гледа у руску салату бити осумњичен да је руски агент, на директној вези с Москвом? Готово да је то извесно јер су Финци и Швеђани већ увели санкције на вотку иако је пију као Срби чесмовачу. Одмах су је уклонили са рафова.

Дакле, имам среће. Преферирам виски, али обожавам руску салату и тражим правду за своја гурманска права. Нарочито ако има нешто више мајонеза. Али шта ће учинити они који воле да цугну вотку? Можда ће преко дана испијати „чивас”, а потом ноћу, као део илегалног рада, цугнути пола флаше „смирнофа”, тек да напоје своју русофилску душу. Или ће бити обрнуто?

Драган Стојановић

Ако је Међународна федерација узгајивача мачака одлучила да због ситуације у Украјини забрани учешће мачака из Русије на међународним такмичењима, уводећи санкције мачићима, онда је ствар заиста отишла предалеко. Народ Украјине, као и Руси у Доњецку и Луганску проживљавају страхоте, као Срби онога марта када је Холивуд аплаудирао Казану, али и Билу Клинтону и Хавијеру Солани. Дух макартизма тада није имао нимало разумевања за Србе. Ни Руси се нису претргли од бриге. Бринули су о себи.

Можда узроке ирационалног лова на Русе, чак и на њихове мачиће на усијаном лименом крову, да парафразирам великог америчког писца Тенесија Вилијамса, треба тражити у чињеници да је Русија одувек Европи и Западу била непозната, силна, незаустављива, попут оног гмизавог чудовишта из сна, од сушице неизлечиво болесног гимназијалца Иполита из „Идиота” Фјодора Михајловича Достојевског.

Али ни Достојевски није више неки нарочити аргумент у односу на одлуку неког „бирократе из подземља” који ускоро може оптужити Фјодора Михајловича за инспиратора геноцида. Није ли, уосталом, Раскољников убио бабу? Докази су ту, шта се чека? Наравно да сам ову фору испалио сматрајући да сам духовит, али исте вечери стварност ме помазила по глави. Универзитет Бикона у Милану отказао је лекције италијанског професора Паола Норија о Достојевском. Професор Нори изјавио је да данас није кривица бити жив Рус. Крив је онај мртав. Заправо је професор Нори рекао кључну ствар: „Оно што се дешава у Украјини је ужасно и дође ми да плачем само када помислим на то. Оно што се дешава у Италији је смешно.”

Да ли је Достојевски са онога света, успостављајући трансцендентални линк са западним медијима, јер су руски погашени, требало да изда саопштење и осуди Путина? Чему чуђење? И Његошу и Андрићу локалне балканске аутократе спочитавају геноцидне идеје.

У садашње доба, када је јерес слушати Чајковског и читати највеће светске класике, можда се треба присетити како је и Платон одавно осумњичен на Западу и скоро да су и њему пресудили због далеке преткомунистичке утопије, која као да је инфицирала и самог Карла Маркса.

Данашњи западни човек је навикнут на баналну реалност и постојећи поредак света и живљења, кроз самоконтролу ума и осећања, у духу проповеди које се препричавају по каучима нових лајф-коуча, од Бостона до Сан Дијега. Узгред, све сам преварант до преваранта. Коме је, уосталом, до читања Ноама Чомског, највећег светског интелектуалца који је говорио: „Није народ ту да види где се налази права моћ, како утиче на политику и у коју сврху. За народ је само да мрзе и да се плаше једни других.”

Проблем Европе и Запада, дакле, није само страх од Русије, онај страх који је осетила Наполеонова војска при повлачењу након Бородина, у сукобу с руским духом израслим из ширине бескрајних степа и снагом воље очврсле у незамисливим зимама руских шума и шибања ветра. Чудно да Толстоја још нису забранили иако нико није тако убедљиво описао снагу руске стрпљивости. И Чехов је за сада још „жив” иако је овај свет одавно на вратима његовог „Павиљона 6”. Не брини се, Антоне Павловичу, за своју будућност. Пушка на зиду у првом чину ће свакако опалити. Упуцаће ујка Вању.