Pružena ruka ili identitetski inženjering

Posle ode Miri Trailović, Borislavu Pekiću i drugima na red nenadane pažnje američke ambasade u Srbiji došla je srpska heroina iz oslobodilačkih ratova Milunka Savić.

Sećanje je varljivo, ali nametnuo se utisak da nijedna ranija priča nije imala toliku frekvenciju pojavljivanja na raznim kanalima kao ova o srpskom čoveku u ratu. Prvo je zasmetalo to neprekidno ponavljanje, a tek onda faktografske netačnosti i, na kraju, naslućivanje poruke. Ako je i postojala dobra namera, ona je sigurno promašila.

Proveravajući taj utisak među kolegama, osetio sam da nisam usamljen u osećaju koji je podsticao ovaj spot, čak do mere izvesnog revolta. Najčešća primedba koju sam čuo je insistiranje da su pojedinci, stvarni ili „dorađeni”, ulaznica za „svet”. Zar nismo svi „svet”, da li je to neki svet mimo nas u koji treba da uđemo ako se ugledamo na svetle pojedince? Kako bi zvučala ista poruka u Francuskoj ili Grčkoj, na primer, da im neko poruči – „Vi ste svet”? Zar nisu Srbi nekoliko puta bili na pravoj strani istorije, braneći sebe i taj isti svet od projekata koji su težili da ostvare dominaciju nad planetom, od mraka i agresije? Da li taj svet još uvek ceni odbranu malog i slabog, želju za slobodom koja nema cenu i za koju su se već toliko puta žrtvovali? Ako ceni, zar nisu vredni „reklamnog spota” borci sa Košara iz 1999? Da se takav jedan pojavio, on bi zaista predstavljao pruženu ruku, izvinjenje za patnje pred ilegalnom vojnom agresijom. Nismo naivni, projekat zbog kog je sve i započeto još nije dovršen. Sve ovo je za protagoniste danas neprijatno podsećanje jer su time izgubili kredibilitet potreban u trenutku sadašnje krize. No, valjda se računa sa brzim društvenim zaboravom uz pomoć politički „korektnih” medija. Da li će Srbija dočekati svog „Maknamaru” kao što su ga sa zakašnjenjem dočekali Vijetnamci ili ćemo čekati Godoa – pokazaće budućnost.

Epizoda s reklamnim filmovima „Vi ste svet” izazvala je polemike u javnosti posle emitovanja sage o piscu Borislavu Pekiću, kome su u usta stavljene poruke njegovog literarnog junaka, a ne njegovi lični pogledi. Nameran ili ciljani „propust”?

Vitez Karađorđeve zvezde i dvostruki vitez francuske Legije časti, Ratnog krsta sa palmom i Zlatne Obilića medalje, dobrovoljac i heroina Milunka Savić odabrana je da poruči kako je heroj onaj koji sačuva što veći broj života, a ne onaj koji ubije više neprijatelja. Njen istorijski stav je bio upravo suprotan. Odrasla je na srpsko-turskoj granici gde se stoka, jedino blago tadašnjih brđana, branila puškom i od vukova i od pljačkaša koji su upadali iz carevine. Tu se rano navikla na oružje i bacanje kamena u cilj. Bila je prirodno snažna i vešta. Kada se njena država pripremala za oslobodilački rat, nije htela da izostane, prijavljuje se kao dobrovoljac i bori rame uz rame s muškarcima. Dva rata. Odlikovanje i kaplarski čin. Na Solunskom frontu stiče sva najviša odlikovanja. Milunka uništava neprijatelja, ali i zarobljava, shodno prilikama, a Srbi prema zarobljenima i ranjenima postupaju humano. Nigde nije službeno zabeleženo kako Milunka naređuje da se prestane sa „ubijanjem” neprijatelja, ona i saborci odbijaju juriš za jurišem, svesni da ako se ne održe na tim položajima, ceo srpski front gubi. Na koti 1212 ponovo biva višestruko ranjena. Bojevi na Gorničevu omogućili su oslobođenje Bitolja. Za Milunku nije postojala dilema da se u najtežem vremenu valja boriti i žrtvovati za otadžbinu. Nije htela da prihvati ponudu da radi kao bolničarka i tako da ratni doprinos. Ona je birala borbu. Ličnim primerom je hrabrila i bodrila svoje saborce.

Kao i svaka ličnost iz legende, i oko Milunke su se plele priče, ali osim proverljivih podataka da je odmah posle rata radila kao bolničarka, a potom u Narodnoj banci kao higijeničarka, hroničari su se uglavnom oslanjali na nekoliko intervjua koje je davala kada je već bila u godinama i na sećanja i kazivanja njenih potomaka. Živela je skromno kao i mnogi ratni heroji, udata, u gradu, u kući sa baštom, umesto u zabačenom planinskom selu. Fotografije svedoče da je bila lepih crta i da se lepo nosila i oblačila. Pored kćeri, odgajala je još troje dece svojih rođaka. Nisu je zaboravili, kao ni njena država, shodno prilikama i mogućnostima vremena. Niko, pa ni Milunka, ne pominje vilu koje se odrekla, ni nezahvalnost potomaka. Bila je zahvalna gradonačelniku Branku Pešiću, koji je zaslužan za dodelu manjeg modernog stana jer je njena dotadašnja kuća sa baštom pod pritiskom vremena počela da popušta. Dočekala je da se povrate oduzeta prava i privilegije nosilaca Karađorđeve zvezde, koje su im bile ukinute posle 1945. godine. Bio je to zaista greh novog društva prema starim borcima.

Zašto su Milunka i vrednosti društva u kom je živela dovedeni u pitanje?

*Doktor istorijskih nauka