Treći posrnuli čovek

Po obavljenim nekim obavezama, pohitah kući da čujem najnovije vesti s ukrajinskog fronta. Brine me.

Ništa bolje. Gazde NATO-a s bezbedne razdaljine udaraju medijima po Rusiji sa svih strana. Proučavaju tokove događaja, u potaji ili javno šalju pomoć i podršku i pripremaju narednu strategiju. Ukrajinci zbijaju redove u odbrani, kupuju vreme dok im pristigne očekivana pomoć od perspektivnih NATO saveznika. Narod je još u stresu i panici. Ruske snage biraju načine da se domognu cilja – obaranja stare vlade i uspostavljanja nove saradnje. Elektronska i štampana javna glasila ključaju i od lažnih i možda istinitih vesti sa svih strana: podrška ili osuda. I kako se osvestiti u ovom bunilu posrnulog čoveka?

Visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost, kako je „Politika” objavila 28. februara, izjavljuje: „Moć ne daje pravo. Nikada nije davala i nikada neće davati”. Njegovo lično mišljenje je veličanstveno, ali jednostrano i nije u sazvučju s onim što se dogodilo i što se događa samo od 1990. do danas, da ne idemo daleko u prošlost. Premnogo je ljudskih života uništeno, premnogo patnji izazvano i premnogo porušeno samo na zapadnom Balkanu, na severu Afrike i na Bliskom istoku. Neko je silom prigrabio pravo, silom poubijao, izmasakrirao, porušio... I „pobednički” se povukao, ostavivši za sobom potpuni nered i pustoš, ali koristi okupirane izvore energenata i profita. To je proizvod NATO-a sa Sjedinjenim Američkim Državama. Ti isti proizvođači ratova sada ekonomskim ratom udaraju u fizičku prepreku pred najezdom ka istoku. Ukrajinu su namestili za žrtvu koju će braniti ne toliko zbog same Ukrajine, već radi rušenja prepreke ka istoku. Ko to u ovome ne vidi bespravnu silu koja se krije iza navodne odbrane tuđih interesa? NATO imperija je zauzdala konja u svom interesu i galopira ka stvaranju unipolarnog sveta – globalizacija.

I prosečno inteligentan, a dobro obavešten čovek, lako može uočiti današnji fenomen: komunističko-kapitalistički sistem nastao u najmnogoljudnijoj zemlji sveta. SAD i najmoćnije države EU preselile su svoju industriju u Kinu, koja ima najbrojniji potencijal – radnu snagu – svakako radi visokih profita. Nekad siromašni, ali i pametni, Kinezi su osvojili celokupne tehnologije, od najprljavijih do najsofisticiranijih informacionih, masovno proizvedenom robom pokrili svetska tržišta i postali moćna privreda sveta. Ima li odgovora pitanje: Koga je Kina ugrozila, kad njeni vojnici organizovano nisu nogom stupili van teritorije Kine? Ulaže i umnožava kapital, stvara čuda po svetu, do istraživanja kosmosa. SAD i EU su se osetile ugroženim i krenule s obuzdavanjem Kine raznim nepravednim blokadama i sankcijama, sve do zveckanja oružjem oko njenih granica. Zašto? Iz zavisti, pakosti, straha, čega li?

Moja generacija se seća TV serije „Dugo toplo leto” iz šezdesetih godina proteklog veka. Hitali smo s predavanja, ostavljali sve obaveze i okupljali se u studentskim klubovima da vidimo omiljeni lik Ben Kvika. Pored ljubavne priče (Bena i Klare), tekla je i borba protiv poslovnih i drugih nepravdi koje je trpeo, ali ih i prevazilazio i neutralisao, pa se takvim pobedama u sali aplaudiralo (rana, naivna televizijska publika). To nije bila kaubojska, nego ruralna, zdrava Amerika, daleko od ove današnje podmukle, imperatorske u spoljnoj politici. Danas je takvom spoljnom politikom i ono dobro što je podarila svetu zasenjeno ratovima, sukobima i nesrećama donetim čovečanstvu radi svog obilja i udobnosti. Njeni sukobi i ratovi imaju vrlo složenu strukturu, od zametanja zle klice u glavi inicijatora, preko organizacije faza pripreme, iniciranja ratne kapisle, do fizičkog ostvarenja postavljenog cilja. Perfidno zamaskirano, udruženo s istomišljenim saveznicima, potpuno pokriveno zauzdanim medijima, operativno započeto s lokalnim stanovništvom i finalizovano svojim ratnim potencijalima.

Gorko je pitanje ima li tome kraja, jer odgovor, prema zbivanjima, zaudara na neizlečivu bolest, rane, krv i suze. Na smrt. Možda bi valjalo prestati s pohodom na istok i uvođenjem čoveka i humanosti u treće posrnuće. Zar čovečanstvu za nauk nisu bila dovoljna dva svetska rata?

Miodrag Srbljak,
Kraljevo