Scenski snovi krojeni četiri decenije

Užice – Tajanstven je fundus užičkog pozorišta, pun neke glagoljive tišine. Iz redengota sreskog kapetana Jerotija Pantića viri nepročitano pismo, pored šešira gospodina Volanda promakne pauk, Mitketov čibuk i sekira Raskoljnikova složeni su kao na apotekarskoj polici, a maske Don Žuana i lepeze iz Molijerovih „Učenih žena” prizivaju baroknu svitu.

U tom rekvizitarijumu izmešale su se epohe, mode i stilovi, purpurni kraljevski plašt i tamnoplavi radnički kombinezon, viteške tunike i čakšire od belog sukna, matroska odela i talasi svilenog žipona... Posebno mesto u ovoj scenskoj baštini zauzimaju radovi kostimografkinje Snežane Kovačević. Ona je u toku četrdesetogodišnje karijere realizovala zavidan broj kostima koji ne samo što precizno prate ideju vodilju pisca i reditelja već uspostavljaju savršen sklad sa svim elementima predstave.

Ovako u uvodu upravo objavljene monografije „Snežana Kovačević – tihi majstor velikog umeća” piše priređivač Zoran Jeremić. Ta knjiga, kojom se zaokružuje vredna radna karijere stalne kostimografkinje užičkog Narodnog pozorišta Snežane Nene Kovačević, izašla je u izdanju udruženja „Kolektiv Užice” i biblioteke „Ljubiša R. Đenić” iz Čajetine.

U ovim redovima čitamo da je Nena 1980. diplomirala na beogradskom FPU u klasi Anđelke Slijepčević, jednog od pionira savremene mode u Jugoslaviji. Snežanin uspešan prvi profesionalni angažman u modnom dizajnu te studijski boravci u Parizu i Milanu gde upoznaje dostignuća poznatih modnih kuća, uticali su i na njen kostimografski rukopis.

Dug spisak predstava, užičkog ali i drugih pozorišta, za koje je Nena radila kostime (nekad i scenografiju) počinje komadima premijerno izvedenim 1982. „Hotel slobodan promet” i „Hajde da se igramo”. Usledio je u naredne četiri decenije njen rad na oko 160 predstava (117 za užičko pozorište, tri za JDP, devet za kragujevački teatar, po jedna za Beogradsko dramsko, „Boško Buha”, somborsko, leskovačko i pirotsko pozorište, dve za pokrajinsko iz Prištine, po četiri za zaječarsko i šabačko, tri za tuzlansko, dve za srpsko amatersko iz Gnjilana, pet za amaterska iz Nove Varoši i Priboja, po jedna za teatar ukrajinskog Užgoroda, pozorište za decu Kragujevac, užički ogranak Saveza dramskih umetnika Srbije...). Dobitnica je mnoštva nagrada, imala je samostalne izložbe i modne revije.

Priređivač monografije ističe da se umeće i mera ove kostimografkinje temelje i na izvanrednom poznavanju likovnih i istorijskih karakteristika epohe, ali i na kreativnoj volji koja ne gubi iz vida da su Šekspir, Ibzen, Čehov, Sterija i Nušić pored ostalog i naši savremenici.

– Sa takvom svešću, u korelaciji sa scenografijom Miodraga Tabačkog, nastali su kostimi za „Per Ginta” (2000. godine), pa izvanredno ekspresivni za Goldonijevog „Slugu dvaju gospodara” (2007)... U „Vojceku” (1988) istorijska replika nadograđena je otiskom savremenosti, u Koljadinoj „Praćki” (1997) realističke profile zasenjuju detalji gorkog lirizma, dokumentarna kostimografska postavka prožeta je groteskom u „Zganarelu” (1997), a zahtevan kostimografski posao u „Hromim idealima” (2016) podseća nas na onu Uskokovićevu misao da „žene menjaju boju menjajući toaletu, kao što se cveće menja prema onome što ga okružuje” – ističe Zoran Jeremić i dodaje da Snežanini kostimi, kao dragocena ostavština za pozorišnu budućnost, često više govore od onoga što čujemo sa scene, jer put do verodostojnosti nekog lika zavisi i od toga kako je glumac „skrojen”, da li se u kostimu oseća kao muzejski eksponat ili kao junak od krvi i mesa.

Značajni pozorišni stvaraoci kazuju u monografiji o stvaralaštvu ove kostimografkinje.

– Snežana zna tačnu meru i ne pravi egzibicije od svojih radova, znalački radi skice koje može i da izlaže, ali ona ne pravi izložbe svojih radova u pozorišnim predstavama već radi kostim u funkciji lika i karaktera – napisao je Miodrag Tabački.

Prema rečima Nebojše Bradića, Snežana je odlična u kostimografskim skicama i zanatu, voli glumce i zna njihove strahove i sujete. Nikolaj Koljada ističe da je ona vrlo talentovana umetnica, veoma važna i potrebna današnjem pozorištu. Za Kokana Mladenovića Snežana je tihi majstor velikog umeća, dok je italijanski reditelj Andrea Paćoto naziva kraljicom kostimografije koja je u stanju da u kostim transformiše bilo koji materijal. Majkl Divajn ističe lepotu i nekonvencionalnost njenih kostima, a Aleksandar Lukač beleži:

 – Istina je da umetnici ne idu u penziju i da naša Nena dok ovo pišem sigurno osmišljava neki novi scenski san, novu sjajnu kostimografiju koja će doneti ko zna kojem glumcu po redu „scensku municiju” da pogodi svoju ulogu i osmisli svet koji ansambl kolektivno stvara.

Pitali smo Snežanu da nam ponešto kaže o poslu kostimografa, a ona kratko odgovara:

– To je najlepši posao koji uz ostalo uključuje i putovanja, neprestano usavršavanje, druženja sa izuzetnim ljudima... Ali i posao mnogo težak u ovim našim uslovima.