Sada se vozi „čisti humanizam”

Ispravite me ako grešim. Nešto se ne sećam da su 1999. a i kasnije, sportisti iz SAD i drugih NATO država bili izbacivani sa sportskih takmičenja zato što su te zemlje drastično kršile međunarodno pravo i bez odobrenja Saveta bezbednosti UN surovo bombardovale i vršile agresiju na suverenu zemlju?

Naprotiv. Sećam se da je, svojevremeno, zbog „zločina” mešanja politike u sport – a, zapravo, zbog majice sa natpisom „Kosovo je Srbija” – plivač Milorad Čavić ostao bez medalje i da mu je praktično uništena karijera. Sećam se da su zbog sankcija i „srpske agresije” oštećene karijere i životi čitavoj generaciji sjajnih sportista iz Srbije i SRJ.

A sada se masovno i gotovo histerično ruski sportisti proteruju sa takmičenja i suspenduju ili isključuju iz bukvalno iz svih međunarodnih organizacija i saveza. Pa, su, čujemo, pod udar došle čak i ruske mačke, kojima će, „zbog ruske agresije”, takođe biti uskraćeno učešće na međunarodnim mačjim takmičenjima. Dok, s druge strane, najrazličitije manifestacije podrške svetskih sportista Ukrajini postaju deo obaveznog programa skoro svih sportskih događaja. I niko ne govori o „nedopustivom mešanju politike u sport”.

Bukvalno svakog 24. marta, povodom početka NATO bombardovanja, slušao sam od istih ljudi kako „ne treba gledati stvari pojednostavljeno” i da „moramo uzeti u obzir širu sliku”. I da je „važno videti šta je sve NATO intervenciji prethodilo”. I kako je, zapravo – a misli se, naravno, na Miloševića – „kriv onaj koji je narod izložio NATO bombama”.

A sada, najednom, kada je reč o Ukrajini, te iste osobe postaju vatreni pobornici „međunarodnog prava“”. I ne zanima ih više „kontekst”, ni ono što je sukobu prethodilo. I ne govore više da je „krivo ukrajinsko rukovodstvo koje je narod izložilo pogibelji”. Ne. Sada se vozi samo „čisti humanizam” i bezuslovna „podrška teritorijalnom integritetu”.

Da li je suverena i nezavisna Kuba imala suvereno pravo da suvereno odluči da na svojoj suverenoj teritoriji instalira ruske rakete? I da li je Kenedi bio „ludak” i „Hitler” kada je, po cenu svetskog rata, ultimativno tražio da se u interesu američke nacionalne bezbednosti te rakete uklone? Da li su građani Italije bili „suvereni” da izaberu vlast po svom nahođenju – ili je decenijama vladalo nepisano, ali „gvozdeno” pravilo da komunisti ne mogu da uđu u vladu?

Ili, ako hoćete svežiji i bliži primer: Zašto nije moguće (a znamo da nije) da, recimo, Demokratski front, ovakav kakav je, bude ravnopravni član  vlade nezavisne i suverene Crne Gore? Ili zašto to, godinama unazad, sve dok se nisu „unapredili”, u Srbiji nisu mogli radikali?

I šta bi sa teritorijalnim integritetom Sirije, po čijoj teritoriji već skoro deceniju bespravno vršljaju strane, američke i turske trupe, protivno volji tamošnjih vlasti i uprkos zahtevima da se one povuku?

Hoću da kažem: suverenitet i međunarodno pravo nisu samoposluga niti automat za kafu, pa da uđete ili pritisnete i uzmete šta vam odgovara. A upravo tako su tretirani u decenijama američke posthladnoratovske dominacije. I zato sadašnji zapadni i NVO lamenti nad lešom međunarodnog prava i načela teritorijalnog integriteta i suvereniteta deluju, najblaže rečeno, licemerno i neuverljivo.

No, svet može da reaguje ovako i onako – malo interesi, malo različite informacije, dezinformacije, predrasude, površnost itd. Ali onaj ko je doživeo 1999. i video ko se sve i sa kakvom retorikom bio digao na Srbiju, nema i ne može da ima mnogo dileme o tome šta se sada dešava. Iste su sile, ista mržnja, iste manipulacije i spinovi. I, zapravo, to je onaj glavni razlog zbog kojeg srpsko javno mnjenje u većini, ovako zdušno, pa ponekad čak i malo nekritički navija za Rusiju. Nema to toliko veze sa konkretnom situacijom u Ukrajini i Putinom, a pogotovo ne sa delovanjem ruske „meke moći”, „agentura” itd. Ništa od toga. Već, naprosto, negde u dubini, ljudi u Srbiji  osećaju da smo i mi i Rusi, u suštini, žrtve istog globalnog žrvnja.

I zato ova skandiranja i murali. Zato onako masovan skup podrške Rusiji ispred spomenika caru Nikolaju i ispred ruske ambasade u Beogradu. Nije ovde u pitanju podrška razaranju bilo koga (a pogotovo ne Ukrajine, za čiji narod i ovde postoji velika empatija), već se radi o spontanom gestu otpora prema opisanom belosvetskom licemerju i manifestaciji podrške ruskom narodu koji je, objektivno govoreći, trenutno izložen brutalnoj kampanji mržnje koja je vrlo slična onoj kojoj su nekada bili izloženi Srbi i Srbija.

Nije do kraja jasno da li je ovo što se trenutno događa na istoku Evrope posledica nečijeg velikog i zlog plana, ili je više plod gluposti, arogancije i površnosti svetske političke elite, koja je godinama bahato ignorisala žalbe, molbe i upozorenja koja su dolazila iz Moskve. No, u krajnjoj liniji, to je sve manje važno. Svet je na pragu velikog i strašnog sukoba, koji daleko premašuje granice Ukrajine. To ne vide ili samo oni koji su slepi, ili oni kojima je globalno zaglupljivanje i slepilo projektovani zadatak i cilj.

Bivši narodni poslanik i urednik NSPM-a