Сада се вози „чисти хуманизам”

Исправите ме ако грешим. Нешто се не сећам да су 1999. а и касније, спортисти из САД и других НАТО држава били избацивани са спортских такмичења зато што су те земље драстично кршиле међународно право и без одобрења Савета безбедности УН сурово бомбардовале и вршиле агресију на суверену земљу?

Напротив. Сећам се да је, својевремено, због „злочина” мешања политике у спорт – а, заправо, због мајице са натписом „Косово је Србија” – пливач Милорад Чавић остао без медаље и да му је практично уништена каријера. Сећам се да су због санкција и „српске агресије” оштећене каријере и животи читавој генерацији сјајних спортиста из Србије и СРЈ.

А сада се масовно и готово хистерично руски спортисти протерују са такмичења и суспендују или искључују из буквално из свих међународних организација и савеза. Па, су, чујемо, под удар дошле чак и руске мачке, којима ће, „због руске агресије”, такође бити ускраћено учешће на међународним мачјим такмичењима. Док, с друге стране, најразличитије манифестације подршке светских спортиста Украјини постају део обавезног програма скоро свих спортских догађаја. И нико не говори о „недопустивом мешању политике у спорт”.

Буквално сваког 24. марта, поводом почетка НАТО бомбардовања, слушао сам од истих људи како „не треба гледати ствари поједностављено” и да „морамо узети у обзир ширу слику”. И да је „важно видети шта је све НАТО интервенцији претходило”. И како је, заправо – а мисли се, наравно, на Милошевића – „крив онај који је народ изложио НАТО бомбама”.

А сада, наједном, када је реч о Украјини, те исте особе постају ватрени поборници „међународног права“”. И не занима их више „контекст”, ни оно што је сукобу претходило. И не говоре више да је „криво украјинско руководство које је народ изложило погибељи”. Не. Сада се вози само „чисти хуманизам” и безусловна „подршка територијалном интегритету”.

Да ли је суверена и независна Куба имала суверено право да суверено одлучи да на својој сувереној територији инсталира руске ракете? И да ли је Кенеди био „лудак” и „Хитлер” када је, по цену светског рата, ултимативно тражио да се у интересу америчке националне безбедности те ракете уклоне? Да ли су грађани Италије били „суверени” да изаберу власт по свом нахођењу – или је деценијама владало неписано, али „гвоздено” правило да комунисти не могу да уђу у владу?

Или, ако хоћете свежији и ближи пример: Зашто није могуће (а знамо да није) да, рецимо, Демократски фронт, овакав какав је, буде равноправни члан  владе независне и суверене Црне Горе? Или зашто то, годинама уназад, све док се нису „унапредили”, у Србији нису могли радикали?

И шта би са територијалним интегритетом Сирије, по чијој територији већ скоро деценију бесправно вршљају стране, америчке и турске трупе, противно вољи тамошњих власти и упркос захтевима да се оне повуку?

Хоћу да кажем: суверенитет и међународно право нису самопослуга нити аутомат за кафу, па да уђете или притиснете и узмете шта вам одговара. А управо тако су третирани у деценијама америчке постхладноратовске доминације. И зато садашњи западни и НВО ламенти над лешом међународног права и начела територијалног интегритета и суверенитета делују, најблаже речено, лицемерно и неуверљиво.

Но, свет може да реагује овако и онако – мало интереси, мало различите информације, дезинформације, предрасуде, површност итд. Али онај ко је доживео 1999. и видео ко се све и са каквом реториком био дигао на Србију, нема и не може да има много дилеме о томе шта се сада дешава. Исте су силе, иста мржња, исте манипулације и спинови. И, заправо, то је онај главни разлог због којег српско јавно мњење у већини, овако здушно, па понекад чак и мало некритички навија за Русију. Нема то толико везе са конкретном ситуацијом у Украјини и Путином, а поготово не са деловањем руске „меке моћи”, „агентура” итд. Ништа од тога. Већ, напросто, негде у дубини, људи у Србији  осећају да смо и ми и Руси, у суштини, жртве истог глобалног жрвња.

И зато ова скандирања и мурали. Зато онако масован скуп подршке Русији испред споменика цару Николају и испред руске амбасаде у Београду. Није овде у питању подршка разарању било кога (а поготово не Украјине, за чији народ и овде постоји велика емпатија), већ се ради о спонтаном гесту отпора према описаном белосветском лицемерју и манифестацији подршке руском народу који је, објективно говорећи, тренутно изложен бруталној кампањи мржње која је врло слична оној којој су некада били изложени Срби и Србија.

Није до краја јасно да ли је ово што се тренутно догађа на истоку Европе последица нечијег великог и злог плана, или је више плод глупости, ароганције и површности светске политичке елите, која је годинама бахато игнорисала жалбе, молбе и упозорења која су долазила из Москве. Но, у крајњој линији, то је све мање важно. Свет је на прагу великог и страшног сукоба, који далеко премашује границе Украјине. То не виде или само они који су слепи, или они којима је глобално заглупљивање и слепило пројектовани задатак и циљ.

Бивши народни посланик и уредник НСПМ-а