„Demokratske” i „nedemokratske” bombe

Jedan od dvojice analitičara u nedeljnom jutarnjem programu televizije sa nacionalnom frekvencijom rekao je 6. marta, ničim neizazvan, da nije umesno upoređivati NATO agresiju (19 zemalja predvođenih SAD, prim. autora) na Srbiju 1999. godine i „brutalnu invaziju Rusije na Ukrajinu”. „To što se desilo Srbiji učinile su ’demokratske zemlje’ (!?), i to se mora imati u vidu, za razliku od ovoga što se dešava u Ukrajini”, zaključio je analitičar. Urednica i voditeljka reagovala je rečima: „Nemojte da mi pričate o demokratskim zemljama. Kakve su to demokratske zemlje koje ubijaju civile, bombarduju bolnice, raketiraju RTS, u kojem sam radila, i ubiju 16 kolega na radnim mestima?”

Da li to znači da projektili, kasetne bombe, rakete „tomahavk” sa Zapada, kojima su nas ubijali dva i po meseca, uz osiromašeni uranijum, manje usmrćuju i bole jer dolaze iz „demokratskih zemalja”, nego one koje su ispaljene iz „nedemokratskog režima”, kako imenuju one s istoka? Bombe ubijaju na isti način, nemaju oznake „demokratske” i „nedemokratske”.

Pitanje i stav koji sam izneo nisu samo retorika, već suština onoga što pokušavaju da nam nametnu. Naime, u poslednje vreme sve su naglašenija nastojanja da se minimizira zločin 19 evropskih zemalja predvođenih SAD, s NATO-om kao njihovom udarnom pesnicom, koji su počinili nad srpskim narodom. Zapad orkestrirano kritikuje u tragičnim ukrajinskim događajima sve ono što su sami činili Srbiji 1999, što je najviši stepen licemerja, cinizma i nemorala. Zato je ovakva „definicija” analitičara u funkciji zaborava „Milosrdnog anđela” i ponovnog vraćanja na njihove „demokratske” termine – „intervencija”, „kampanja”, „kolateralna šteta”, a ne brutalna vojna i, pre toga, informativno-propagandna agresija.

Treba li sveopšta histerija zapadnih zemalja kojoj prisustvujemo, pri čemu pištoljem na čelu prinuđuju male zemlje da postanu deo nje, tom prisilom da ukloni iz našeg uma zločine koje su nad nama počinili? Za koji dan obeležićemo godišnjicu NATO agresije. Verujem da ćemo ponovo jasno reći da je njihov „Milosrdni anđeo” bio zločinački do stepena genocida, bez obzira na upozorenja da je zapadni „voz krenuo” i „nema zaustavljanja” i da treba da se sklonimo s tog koloseka. Naravno, ali ne po cenu zaborava i oprosta.

Zapadna demokratija je sloboda. Sloboda govora, sloboda mišljenja, sloboda javne reči, sloboda odabira… Tako je po holivudskoj matrici razasuta u svetu, pa i do nas, ali sa skrivalicom – „paks Amerikana”. Sve mora da ima „šnit” te supersile, jer nju karakterišu „izuzetnost” i „posebnost”. Da li je demokratski zabranjivati izvođenje Čajkovskog u koncertnim dvoranama, zabraniti knjige Fjodora Dostojevskog ili odstraniti poznatog dirigenta? I to samo zato što su Rusi. Da li je demokratija zabranjivati rad medija, poput RT i Sputnjika, na šta Moskva ne ostaje dužna po istoj matrici? Da li je demokratski maltretirati decu u vrtićima i osnovnim školama u skandinavskim zemljama jer su ruskog porekla? Da li je karakteristika demokratskih zemalja da sa svojih univerziteta proteruju studente iz Rusije? Zabranjivati sportskim ekipama takmičenja, pleniti privatnu imovinu – a na Zapadu je privatna imovina neprikosnovena? Ili, bizarno, zabranjivati učešće ruskih mačaka na izložbama ovih životinja? Sve to govori o kakvim je demokratskim principima reč. Opasnost je što se na to male zemlje prisiljavaju ucenama, pretnjama, uslovljavanjem – prislanjanjem „pištolja na čelo”.

Ukrajina nije u EU, niti u NATO-u, pa je opravdano pitanje: s kojim pravom Zapad šalje oružje i podstiče dalju eskalaciju? Treba pomoći da se sukob što pre završi i zaustavi, a ne dolivati ulje na vatru.

Zapadni centri moći – koji su bombardovali Srbiju i svojevremeno sprečili primenu plana za mir u BiH, traže reviziju Dejtonskog sporazuma, Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, a danas sprečavaju primenu Sporazuma iz Minska o miru u Ukrajini, odbijaju pregovore o jednakoj bezbednosti i ne odustaju od ekspanzije na istok – pritiskaju svakodnevno našu zemlju ekonomskim i političkim merama ako ne aplaudira i ne pridruži se njihovim potezima. Na tom fonu je i nastojanje da se minimizira NATO agresija 1999, što prihvataju i neki u Srbiji razvrstavajući bombe na „demokratske” i „nedemokratske”.

Dragiša Petrović,
novinar i publicista, Kragujevac